Vlada Republike Srbije
Piše: Lana Nikolić (Blog o socijalnom uključivanju)
“Dok sedimo u učionici, nije važno što ne mogu da trčim. Bila sam im ravna, često i bolja od svih”. Ovako sam dugo opisivala svoje školovanje, pre fakulteta. I normalno, nisam imala pojma koliko toga strašnog i nepravičnog ta rečenica odslikava.
Inkluzija 1998/9.
Tad, razume se, niko još nije ni čuo za inkluziju, niti za individualni obrazovni plan. Jug Srbije, seoska škola. Upisana sam u predškolsko, a zatim u prvi razred najopuštenije, kao bilo koje drugo drugo dete koje nema hendikep. Svi su znali “čija sam” i da sam “pametna”. Nije bilo psiholoških testova, niti dileme da li tu pripadam.
Od najranijeg školovanja bila sam odlično prihvaćena i niko se nije bavio mojim hendikepom, niti postavljao pitanja, mi deca, znali smo se od ranije, ja sam jednostavno oduvek bila takva, i to je to. U jednoj učionici, odeljenja sva četiri razreda. Iz generacije 1991. nas četvoro. Iz tog perioda najbolje pamtim da sam radila fizičko ako želim, a ako ne želim, mogla sam čitav čas da provedem u učionici, odaberem knjigu iz biblioteke i čitam. Najčešće sam tako i činila, i ti su mi trenuci i danas jedna od najdražih uspomena.
Bila sam oduvek odličan đak, i to se nekako podrazumevalo. Tada i nisam o tome mislila. Zašto ja ne smem da dobijem dvojku, zašto se nikad nije dogodilo da dođem bez urađenog domaćeg. Bilo mi je super što svi govore da sam pametna. I što je tata ponosan. Što sam dobro dete. Što sam posebna.
“Da mi dođeš sledećeg časa sa jedinicom, jesi čula?”
U osnovnoj, sve mi je išlo, sem matematike. Radila sam kako treba u svakom segmentu školovanja. Sve, sve kako treba. Veoma rano sam shvatila da je biti dobar đak način da me ostali jednako vrednuju. Ako sam pametna, hendikep ide u drugi plan. I nekako, sad kad se okrenem iza sebe vidim da taj strašan pritisak moranja da se bude, da parafraziram Homera, “svagda najbolji i odličan između drugih” nisam ni primećivala. Znala sam da me i nastavnici i vršnjaci gotive. Jedni su mi davali petice u dnevnik, drugi bez problema prepisivali od mene. Niko me nikada nije vređao na temu hendikepa, nisam imala nikakve traume, imala sam fino društvo. Jedina mi je trauma bila učenje. To da budem uvek spremna, da uvek budem odlična. Pamtim da sam na polugodištu petog razreda bila vrlodobra prvi i jedini put, a to mi je bilo tada strašno. Niko mi kod kuće ništa nije rekao, niti je ikad od mene zahtevano da budem uvek najbolja, ali ja sam se živa pojela.
U srednjoj je moja opterećenost time da moram da budem tačno onakva kako sistem hoće došla do vrhunca. Profesorka psihologije je to jedina skontala, u drugoj godini gimnazije. Jednom mi je dok smo razgovarale o tome posle časa, rekla da moram da dobijem jedinicu. Da počnem da ne učim. Da olabavim malo, pod hitno. I rekla je, da mi dođeš sledećeg časa sa jedinicom, jesi čula. I došla sam, ne sa jedinicom, ali sa debelim minusom i to “u dnevniku”, jer skontala sam da nešto mora da se menja. I onda sam počela duboko da mislim.
“Prevrednovanje svih vrednosti”
Posle tog prvog minusa, i prvog bežanja u životu, sa časa istorije, iz revolta jer smo uvek mi “najbolji” odgovarali, a ostali mirno blejali, nešto se u meni prelomilo. I tad sam prvi put osvestila svu nepravdu, i pritisak koji sam nosila proteklih godina. Počela sam da čitam Ničea, da slušam rok. Mislila sam duboko i teško, i gušila se u nepravičnosti koja je prvi put iz nematerijalizovanog osećaja teskobe, dobila sasvim jasan oblik u jednom razgovoru sa mamom.
Ona sprema ručak, i po običaju ne miruje, svaki čas odlazi u kuhinju. Ja gledam u trake sunca na podu. Imam šesnaest, i najedanput se taj veliki i strašan svet obrušio na moju glavu. Govorimo o školi, o učenju. I tad izgovaram naglas, tu jasnu sliku – da sam kod kuće čitala enciklopedije (što svejedno jesam), a u školi bila dovoljan đak, dakle, obrazovana koliko želim van škole, ali sistemski “glupa”, svi oni koji su me tako usrdno podržavali i tapšali i kao se divili kako sam super, bi rekli “šta ćeš, zakačilo je i u glavu, ne samo u hod”. I bilo bi im žao. Davali bi mi dvojke na iks noge. Na to što sam slatka mala, ali eto, “takva”. Šteta, baš bi bila lepa da je kako treba.
I onda, razumevanje, prevrednovanje svih vrednosti, svest o tome koliko je sve to nepravedno. Jer da se nisam ponašala društveno prihvatljivo, da nisam bila “odlična” i imala dokaze u knjižici da sam “pametna” džaba bi mi bio moj lični nevidljivi “intelekt”. Tako su “znanje” i škola i ocene bile način da im pokažem da sam “normalna”, “pametna”, “ista”. Pa kakav je to uopšte svet gde po nepisanom društvenom kodeksu koji niko nikada neće naglas priznati (ali će i dalje po njemu živeti) moraš da dokazuješ da si OK preko “pameti” samo zato što si drugačiji? Evo, nemam pojma, ni danas.
“Studirala sam apsolutno isto kao i moje kolege.”
Laž. A toliko puta sam je izgovorila tokom studija, opet nesvesno. Činjenica da sam ulagala vrlo često i više nego dupli napor da bih položila isti ispit, bila je nešto što se ticalo samo mene. Ticalo se samo ličnih momenata kada sam na miru u studentskom domu, i besna kao pregladneli tigar, jer opet nisam mogla sama da nađem knjigu koja mi treba. Najlakši deo je tu bio sesti i čitati, i poslednji. A pre toga je trebalo toliko toga uraditi, na komplikovaniji i teži način. Nikada nisam dopuštala da se u mom prisustvu na fakultetu govori “svaka ti čast, kako možeš”. Ljubazno sam objasnila da od toga dobijam mučninu. Radim isto što i vi, studiram, tačka. Nema ničeg svakačast u tome. Nema, ali jeste bilo teže, i imala sam toliko mnogo izazova. I normalno, iste rezultate kao ostali. Prilično fine. I tek kada sam završila osnovne studije prvi put sam naglas rekla: jeste, bilo mi je komplikovanije. Jeste, radila sam i preko svojih granica. Jeste, sistem me je samleo, i izdržala sam. Da bih bila ravnopravna. Da bih bila jednako vrednovana. Jednako pametna. Da bi bilo “nema veze što ima hendikep, odlična je”.
(…)
pdf [3 MB]
Napiši komentar