Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Nikoleta Kosovac (Blog o socijalnom uključivanju)

U celom svetu postoji 120 uličnih novina. U 40 zemalja. Prodaje ih više od dvesta hiljada ljudi, a čita čak šest miliona ljudi. Ove novine nisu specifične samo po tome ko ih prodaje, već i po tome o čemu i na koji način pišu – po posebnim diskursima koje razvijaju.

Nemojte pogrešno da me shvatite, ne želim da pričam o tome kako je Liceulice, kao jedan od ovih medija, super i da je važno da ga razumete i podržavate. Vi to već ionako znate. Ono što me je oduvek zanimalo i o čemu želim da pišem ovaj put jeste kako i na koji način drugi mediji tretiraju beskućnike, koliki je značaj medija po pitanju beskućništva, kako beskućnici sami sebe predstavljaju javnosti i kako sama javnost vidi tu pojavu.

Možete da zamislite koliko sam bila radoznala i oduševljena kada sam postala deo jedne priče koja na specifičan način prilazi ovoj temi, promišlja je i deluje drugačije nego svi ostali. Od prvog dana mi je bilo važno da se čuju priče sa margine – ali iz prvog lica jer niko to ne ume i ne može bolje od njih. Želeli smo da im damo prostor koji će zaista biti njihov, gde će moći uvek da kažu šta misle, predlože, kritikuju, pohvale, objasne – da primamo i prenosimo ulični signal što je dalje moguće.

Znate kako danas kažu „ako te nema na Fejsbuku, ne postojiš“, a ono što je nekada bilo jedino bitno je ono „ako nečega/nekoga nema u medijima, taj/to ne postoji“. Ti isti mediji mogu da predstave stvari/pojave/fenomene na najrazličitije načine, u određenim kontekstima, i tako u velikoj meri utiču na formiranje stavova šire javnosti. A šira javnost, opet, kao biračko telo utiče na to koje će teme biti politički bitne i kako će im se pristupati. Pa ukoliko želimo da rešimo neke probleme, moramo stvoriti adekvatnu atmosferu kada se govori o njima u medijima, odnosno putem istih naterati politiku da ih rešava.

Ono što je jedan od glavnih problema kada je odnos medija i beskućnika u pitanju jeste to što tekstovi i prilozi beskućnicima veoma retko daju „mogućnost glasa“, oni veoma retko imaju priliku da lično govore o svojim problemima, životima, razmišljanjima, željama ili su predstavljeni na krajnje senzacionalistički način, što je možda još gore. Često se o njima govorilo, a i dalje je takav slučaj, kao o kolektivnom akteru, kao da su svi jednaki. Vrlo često se o njima piše/govori kao „njima“, onima koji su problem, loši, lenji ili šta već, a o čitaocima/gledaocima kao „nama“ koji smo dobri, obični građani i apsolutno nemamo nikakvu odgovornost što neki ljudi žive bez krova nad glavom i osnovnih prava na dostojanstven život, stvarajući između „nas“ ogroman jaz. To veoma lako, indirektno, vodi ka stvaranju negativne slike o njima, što je odlična podloga za njihovu diskriminaciju. Naravno, da budem jasna, postoje i neki svetli primeri koji se trude da ovu sliku promene, ali procenat takvih novinskih članaka/vesti/priloga je zaista nizak.

Ono što ulične novine pokušavaju jeste to da razvijaju diskurs beskućnika kao aktivnih ljudi koji imaju svoje stavove i treba/žele da učestvuju u društvu u kome žive – ulične novine su pravo glasilo obespravljenih, onih sa margine. Svi koji stoje iza pokreta uličnih novina čvrsto veruju u snagu novinarstva da otkriva i menja i svim snagama se trude da pomognu ljudima da promene svoj život i da aktivno učestvuju u društvu u kom žive, ravnopravno.

(…)

Tekst “Beskućnici i mediji” Nikolete Kosovac u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.