Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Jelena Milošević (Blog o socijalnom uključivanju)

Jedna od najupornijih prepreka na putu stvaranja inkluzivnog društva oduvek je bila ljudska svest. I danas predrasude često predstavljaju neprobojni zid na koji naletite, a ponekad i više puta dobro udarite da biste došli do svog cilja.

Pođimo od sebe. Podizanje svesti o osobama sa invaliditetom i našim pravima, potrebama, mogućnostima, kvalitetima, teško može imati željenog efekta ako je nivo svesti nas samih nizak. Mi smo ti koji svojim postupcima, zalaganjem, obrazovanjem, radom na sebi, uspesima na bilo kom planu treba da pružamo primer drugima i menjamo sliku koja je u javnosti formirana.

Istina, mediji imaju jak uticaj na naše sumnje i verovanja, na naše razgovore, ponašanje, pa čak i identitet. Ljudi žive brzo, a zbog finansijskih, bračnih, porodičnih, svetskih i raznih drugih kriza bez razmišljanja prihvataju ono što im je servirano i sve manje imaju vremena da čitaju između redova. Predstave o “humanim” ne-invalidima koji pomažu nemoćnim, ali hrabrim “invalidima”, kao i slike osoba sa invaliditetom na kojima su zumirana ortopedska pomagala i njihova smrknuta i zabrinuta lica, još uvek najlakše pronalaze put do javnosti. Neki novinari to koriste zbog senzacionalizma, neki iz najbolje namere, ali dešava se i da odgovornost za ovakve slike leži kod onih osoba sa invaliditetom koji sebe vide kao nemoćne pacijente, umesto kao građane koji imaju svoja prava jednako kao i svi ljudi.

Ponekad se čini da se vrtimo u začaranom krugu, delujemo sami sebi kao pokvarena ploča od stalnog ponavljanja jednog te istog, ali je osećaj kad vidite ili još bolje osetite pomak zaista dobar. Pre desetak godina bilo je sasvim uobičajeno da vas, kada pozovete određenu redakciju, odmah prebace na kolege iz zdravstvene rubrike, bez obzira da li je u pitanju poziv na izložbu slika, projekat koji se bavi inkluzivnim obrazovanjem, zapošljavanjem ili arhitektonskim barijerama. Danas, pre svega zahvaljujući pokretu osoba sa invaliditetom, kao i vrednim i upornim pojedincima sa invaliditetom, o osobama sa invaliditetom pišu i priloge prave novinari koji se bave kulturom, obrazovanjem, pravima, socijalnim pitanjima…

Postojanje kvalitetnih časopisa i emisija koji se bave isključivo problematikom invalidnosti je značajno i neophodno, ali, da bismo izbegli zatvaranje u okviru granica “medijskog geta” i uticali na svest što šire javnosti, izazov je privući interesovanje masovnih medija glavnog toka. Zato je toliko važno dobro poznavati funkcionisanje medija i akcenat staviti na kvalitet, pre nego na kvantitet medijske pokrivenosti.

Danas se više nego ranije, mada ipak još uvek ne u dovoljnoj meri, ovoj temi daje prostor u informativnim programima i ostalim emisijama namenjenim širokom auditorijumu, kao i u štampi. Jezik koji se koristi i način predstavljanja osoba sa invaliditetom variraju i, nažalost, još uvek zavise od samog novinara, urednika, kao i uredničke politike konkretne kuće. Dobro je uvek tražiti tekst na autorizaciju, mada je pitanje da li će vam to baš svako omogućiti. Dešava se i da originalan tekst bude odličan, ali da ga onda neki veb portal, na primer, preuzme u celini, doda svoj senzacionalistički naslov i pokvari ceo utisak. To jeste jedan od nedostataka, ali je činjenica i da Internet pruža neslućene komunikacione mogućnosti, naročito ako se pametno i mudro koristi.

Važno je koristiti prednosti vremena u kome živimo i stalno imati na umu da je podizanje svesti u pravom smislu te reči – proces – dugotrajan, čak i beskonačan, koji zahteva upornost, kreativnost, strpljenje, mudrost i motivaciju pre svega nas samih, a zatim i svih ostalih strana i šire javnosti. Iza jednominutnog priloga u vestima u kome se vide ponosni predsednik opštine i direktor škole sa svojim učenikom sa telesnim invaliditetom, kako se smeše pored napravljene rampe na ulazu u školu, najčeše se kriju meseci, čak i godine, istrajnog, svakodnevnog rada na podizanju svesti istog tog predsednika opštine, direktora, kao i profesora, učenika, roditelja, majstora i cele zajednice. Ureže se u sećanje i kako su neki komentarisali da bi mnogo lepše bilo postaviti žardinjere na tom mestu umesto rampe i sve kroz šta ste prošli, ali je rampa napravljena.

Međutim, misija se tu ne završava. Iskustvo govori da je moguće da rampa posle izvesnog vremena bude uklonjena, da ispred nje osvane parkiran auto ili da vrata na ulazu gde se ona nalazi budu zaključana.

Da bi do takvih situacija dolazilo što ređe, potrebno je pričati, pričati, pričati i to ljudima raznih godina, profila, nivoa obrazovanja, interesovanja. Visoko brazovanje ili akademska titula ne garantuje visok nivo svesti o osobama sa invaliditetom. Svojevremeno je doktor u Urgentnom centru pitanja o mom zdravlju uporno postavljao mojoj majci, iako sam ja bila savršeno sposobna da sama odgovaram, zamenica direktora čuvene beogradske gimnazije je odbila da kolegama i meni omogući da održimo predavanje o ljudskim pravima osoba sa invaliditetom u sali za fizičko (pošto je to bila jedina pristupačna prostorija u školi), uz pitanje: “Kakve veze ima fizičko sa ljudskim pravima?”, a koleginica na fakultetu je pitala koleginicu koja je sedela pored mene da li sme da me pomeri da bi mogla da prođe.

(…)

Tekst “ Ćud je ljudska zahtevna rabota” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.