Vlada Republike Srbije
Piše: Jasmina Tešanović (Blog o socijalnom uključivanju)
Još davne 1978. kada sam kupila od celog velikog svog velikog honorara moju prvu Sony video trakaš kameru umesto da uplatim sebi za stan, počela sam da se bavim elektronskom umetnošću. Konačno sama svoj gospodar sa kamerom u ruci, ne moram da tražim ni novac ni stručnjake, mogu da snimam sta hoću i puštam gde hoću; imala sam i monitor! i galerije i sale koje su htele da učestvuju u mom radu… koja radost, kakav stan, il’ sopstvena soba, moja umetnost i sloboda bile su moj svet… a radost je osnova za svaku umetnost čak i onda kad nije dobra, ona je srećna.
Sve je to počelo u Srećnoj novoj galeriji u SKC-u u Beogradu, radila sam perfomanse sa konceptualnim umetnicima iz svih oblasti, od muzike do filma, i samo nam je nebo bilo granica, nismo znali šta je dan šta je noć šta je moje šta je tvoje, šta je istorija šta je budućnost… I tada u jeku konferencije Drug-ca žena koju smo organziovale, tu prvu feminističku konferenciju u istočnoj Evropi, počela sam sa ovom pričom: ne da stavim ženu pred kameru vec da ženi dam kameru u ruke, da je naučim da snima i da sama snimi sebe kako hoće; jedini uslov je bio da ne traje duže od pola sata (dužina jedne trake) i da ne prekida snimak (nismo imali montažu): sama bira mesto i stil. Imala je takođe sedam ključnih reči koje bi trebalo da obradi: odgovori il otćuti, šta već sama odabere. Taj labavi scenario, okvir za njenu sliku, bio je jedini koncept mog rada, osim naravno da kameru dam ženama u ruke! Ne svima, već samo onima koje to žele, svesne da će završiti zajedno sa drugim ženama u kolektivnom radu, freski, na istim temama ali svuda po svetu.
Čuvala sam ljubomorno tu moju kolekciju, od vremena, ljudi, od vlage i svetla, u garaži: od bombardovanja i drugog ljudskog nemara i nasilja. Ali nisam bila svesna da postoji jedan nevidljivi užasan neprijatelj za elektonske medije i umetnost a to je tehnološki napredak, formati… Iako imamo u rukama naše predmete, nemamo u rukama izgradnju i kontrolu nad njima, što bi rekao Marks. Ipak smo samo radnička klasa žena koje koriste tehnologiju ali je ne poseduju. Tako da su ti moji rani snimci danas nečitljivi.
Predala sam ih iz garaže arhivi koji će pokušati da ih prebaci u čitljivi format i dok sam tužno teglila torbu vratio mi se moj koncept još radosnije: umesto mene da porazi tehnologija ja ću njen napredak da iskoristim za moj perfomans. Pogledah svoj iphone u ruci, predivan mali gadget a moćno oruđe, mnogo moćnije od moje prve preskupe kamere koja me je koštala sopstvene sobe! Plus danas skoro svaka žena može da nabavi smart phone ili pozajmi za tih pola sata. I tako pre nekoliko godina opet krenuh na posao: Donne a Torino, Women in Austin, Žene u Beogradu…
Počele su da se javljaju moje potencijalne saradnice, na festivalima, na konferencijama, ili privatno kad bi čule za moj rad, perpetual work in progress. Uzbuđene stidljive al’ hrabro spremne da učestvuju. Zašto, pitala sam jedno veče u Torinu kad sam videla punu salu devojaka, misleći da je neka greška, da su došle da vide nešto drugo a ne moj performans. Objasnile su mi da su videle na netu, da su zato došle lično, i da im se čini da će to biti pravi coming out za svaku od njih. Da će se osećati super u galeriji lica i ključnih reči žena iz celoga sveta, jer su same sebe slikale i tu postavile: nema posrednika, nema vlasnika, our bodies our movies, our selves. Jer je ta galerija beskrajna jer će jednoga dana moći sebe da gledaju kako su sebe same gledale nekada a ne da slušaju druge sta im pričaju o njima samima.
(…)
pdf [3 MB]
Napiši komentar