Vlada Republike Srbije
Piše: Bogić Moračanin (25), poljoprivrednik iz Velike Župe, Prijepolje
Moje ime je Bogić Moračanin i ja sam ponosni član nekada šestočlane porodice. Sada nas, na našu veliku radost, ima mnogo više. Iako više ne živimo svi zajedno, još uvek smo jako vezani jedni za druge. Još uvek zavisimo od uzajamne podrške, a svaki individualni uspeh doživljavamo kao veliku pobedu cele porodice. Trenutno, sa roditeljima i mlađom sestrom živim u porodičnoj kući u Prijepolju, na imanju koje smo nasledili od babe i dede. Danas sebe vidim kao talentovanog, obrazovanog i posvećenog mladića. Čvrsto verujem u svoje sposobnosti jer su one rezultat moje odluke i životnih izbora. Međutim, neke odluke jednostavno budemo primorani da donesemo, iako to istinski ne želimo. Jedna od takvih odluka bila je i odlazak iz našeg porodičnog doma na Kosovu. Sećate se one ’99. godine i vremena NATO agresije? Tada su moji roditelji doneli jedini mogući izbor kako bi nas zaštitili. Bila je to teška odluka jer smo iza sebe ostavljali život koji smo voleli i gradili godinama. Nažalost, nismo bili jedini koji su doneli odluku da ostave sve i odsele se. Ovo je bio prvi veliki šamar koji me je trgnuo iz bajkovitog detinjstva u vrlo ružnu, nametnutu realnost.
Naš odlazak sa Kosova, osim toliko silno priželjkivane slobode, doneo nam je i prelepo, veliko imanje prepuno zelenila i raznovrsnog voća. Iako prvih desetak godina pamtim kao vreme velikih odricanja, požrtvovanja, povremeno i oskudice, moram da priznam da je život ponovo počinjao da bude lep. Zahvaljujući velikom trudu i predanom radu mojih roditelja, imanje je postalo naša „barka spasa”. Najveći deo hrane uzgajali smo na plodnom imanju. Sećam se da smo uvek imali pun podrum najukusnije zimnice koju smo sami spremali. Kasnije, kako smo odrastali, troškovi školovanja su vrtoglavo rasli i pred nama se našao novi izazov. Ali, pogađate i sami, imanje nam je i ovoga puta priskočilo u pomoć. Za par godina uspeli smo da obnovimo veliki deo starog voćnjaka, sagradili plastenike i već imali mali malinjak koji se pokazao kao vrlo dobra ideja. I tako smo, na veliku radost mojih roditelja, moje dve sestre, brat i ja uspeli da od osnovnih škola stignemo do fakulteta i uspešno ih završimo. Iako je zarada bila mala, bila je ključna za naš opstanak. Ali ideja je bila odlična. To je ono što smo naposletku svi zaključili. A kako smo vremenom postajali svesniji svojih sposobnosti, rasla je i želja za uspehom. Zašto ne bismo otišli korak dalje i pokrenuli biznis na plodnom imanju? Ukratko rečeno, nismo imali početni kapital.
Još uvek smo bili u teškoj finansijskoj situaciji i biznis ideja je godinama ležala na papiru i čekala. Po svemu sudeći, čekala je Nadu, divnu gospođu koja zastupa Fondaciju “Ana i Vlade Divac”. Kada smo sasvim slučajno naleteli na konkurs, odlučili smo da se prijavimo, i bili smo sumnjičavi. A onda, nakon kraćeg perioda, javili su nam da se naša ideja razmatra, a kasnije i da smo dobitnici sredstava fondacije Divac. Tada se zaista sve promenilo. Kada je gospođa Nada stigla kod nas, susreli smo se sa velikim razumevanjem i podrškom – upravo onim što nam je bilo najpotrebnije. Zahvaljujući građevinskom materijalu koji smo dobili započeli smo izgradnju jednog dela objekta koji će služiti kao ostava za sirovine i gotove proizvode sa našeg imanja. Naša ideja je da pokrenemo mini pogon za proizvodnju zimnice i sušenje voća, povrća i lekovitog bilja. Ali to nije sve. Kada sam se ubrzo nakon ove donacije prijavio kod još jedne organizacije, činjenica da fondacija Divac stoji iza naše ideje i da nam je pružila nesebičnu pomoć izazvala je oduševljenje i na tom konkursu i doprinela njihovoj veri u uspeh našeg biznisa. Zato su odlučili da nam pomognu i odobre sredstva za veći deo opreme koja će nam biti potrebna. Sada kada imamo dovoljno veliku ostavu, planiramo da povećamo proizvodnju povrća. Uveliko proširujemo zasade šljiva, višnji, kupina i malina. Recepti su spremni i čekaju priliku da se dokažu, baš kao i cela moja porodica.
(…)
pdf [3 MB]
Napiši komentar