Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Transkript govora Ane Knežević na događaju “MESTO SUSRETA – moja perspektiva” (6. decembar 2015., Kafe TRANZIT, Zemun)

Ja sam Ana Knežević. Živim u Zemunu dugo godina, išla sam u Zemunsku gimnaziju, ovde sam išla na folklor i imam veliku socijalnu mrežu, mrežu podrške. To jest, imala sam je do trenutka kada sam se našla u situaciji koja mi je promenila život iz korena.

Sada kada imam 38 godina, moj život definišu moja deca i sve što radim – radim za njih: Andriju i Danila. Mogu slobodno da kažem da je moj pravi život zaista počeo kada su se oni rodili. Priča počinje Andrijinim rođenjem, 2004. godine. Sve je bilo u redu dok se po njegovom dolasku na svet nije ustanovilo da ima bolesno srce. (…) Andrija ima sindrom Di Đorđo, što podrazumeva mikrodeleciju na 22. hromozomu. Operisao je srce kada je imao četiri meseca i trebalo je mnogo vremena da ga podignemo na noge. I onda, posle tri i po godine svakakvih napora, ustao je, napravio prve korake i krenuo ka meni! U tom trenutku sam shvatila da moram da razmišljam šta će biti dalje u životu, kakva podrška mi je potrebna kao majci i šta želim za svoje dete – da moram da razmišljam o Andrijinoj budućnosti. Tada sam uzela život u svoje ruke.

Osnovala sam udruženje za roditelje dece sa smetnjama u razvoju, za sve ljude koji su se našli u poziciji u kojoj se i ja nalazim. Okupila sam roditelje koji žele da se bave istom temom kao i ja. Zašto je to bilo važno? Zato što svi često upadamo u zamku da pričamo šta nam je teško, da očekujemo od drugih, da država treba nešto da uradi i da brine o nama, da niko nema razumevanja, da smo sami i svesni da će to trajati celog života… Ali, moramo da prepoznamo šta je to što MI možemo da uradimo, kako bismo promenili našu budućnost i pomogli drugim ljudima!

Udruženje “Evo ruka” funkcioniše od 2011. godine i to je moje rešenje. U okviru udruženja, kao odgovor na to šta MI možemo da uradimo da unapredimo položaj dece sa smetnjama u razvoju i obezbedimo našoj deci budućnost, zapravo, imamo tri rešenja: samo Udruženje, Inkluzivni centar “Mesto susreta” i poljoprivrednu plasteničku proizvodnju koja funkcioniše po principu socijalnog preduzeća.

Kada sam okupila roditelje i rekla da hoćemo inkluzivni centar za svu decu u Zemun Polju, niko mi nije verovao i nikome nije bilo jasno na šta u stvari mislim. Bila sam svesna da imam dvoje dece – dete koje ima smetnje u razvoju i dete koje ih nema – i da obojica imaju jednaka prava i potrebe. Bila je jedna kuća na ćošku koju je trebalo srediti, ali niko nije hteo da nam pomogne. Ipak, zahvaljujući društveno odgovornim kompanijama, i našoj velikoj upornosti, uspeli smo da prikupimo finansije i da napravimo veliku promenu u našoj zajednici! Inkluzivni centar radi od 2013. godine i svojim volonerskim zalaganjem uspevamo da okupimo sve ljude. Priči roditelja dece sa smetnjama u razvoju polako se pridružuju i roditelji koji nemaju decu sa smetnjama u razvoju, već žive u našoj lokalnoj zajednici u Zemun Polju i prepoznaju zašto je važno da i oni učestvuju u našim aktivnostima.

To i jeste bio cilj, a na početku nije delovalo da će do toga doći. Kada smo započinjali ovaj poduhvat, sećam se da sam u jednom trenutku shvatila da je to što želim mnogo veliko. Jednom prijatelju sam u razgovoru rekla: „Jao, Vidane, pa ovo je stvarno mnogo veliko!“, a on meni kaže: „Ana, da si ti znala, kad si počinjala tu priču, koliko je to veliko, ti u to ne bi ni ušla.“ Možda je i dobro što ponekad ne znamo sa čim imamo posla i što pratimo samo svoju intuiciju, želje i osećaje, što se oslanjamo na cilj daleko u budućnosti.

(…)

Tekst “Inkluzija nije moja priča, već priča celog društva” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.