Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Lana Nikolić (Blog o socijalnom uključivanju)

Prilično često dobijam pitanja od nepoznatih ljudi “kad ću da bacim štake” i kad će mi biti bolje. Užasava me to podrazumevanje da ja to prosto moram da želim i da stoprocentno jedva čekam da poskočim bez njih. Pa, nije tako.

Možda bi ovo valjalo da razjasnim na početku: nepoznati ljudi vide štake. Neka ortopedska pomagala. Mene “na njima”. Za mene su one štapići (kažem one, jer ih nekako uvek zamišljam kao neke dve slatke devojčice). I mi smo jedno, pripadajuće, što bi rekao Hajdeger. Dakle, evo zašto ne želim da “bacim” svoje najdraže štapiće:

One su moj najdraži poklon

Kad je trebalo da krenem na fakultet, odlučila sam da naučim da hodam sama. Znala sam tako da hodam kao dete, ali su kasnije kroz pubertet počeli užasavajući bolovi, koji su me iz nekog ko se nije bojao da prehoda ceo grad sam, i da reši da napravi izlet sa psom u najbližu njivu za vikend, jer sam veći deo ranog detinjstva provela na selu, pretvorili u tinejdžerku koja se nasmrt plašila da sama prehoda i prostor dnevne sobe. Bolovi su bili tu, i samo sam čekala da okinu. Iz toga sam razvila čitavu fobiju – od bilo kakvog fizičkog bola, naročito onog u kostima, i strah od otvorenog prostora.

Kad je trebalo da krenem na faks, pitala sam tatu da mi kupi štake, jer sam znala da je došlo vreme da se odlomim, i krenem sama. I tako smo malim belim “jugom” otišli zajedno u obližnji grad, i kupili ih. Mislila sam da čim stanem i uzmem ih “ima da prohodam”. Uzela ih sva optimistična i stala, a onda skontala da me drži jedan mali krug na zemlji. Opa. Stravično sam drhtala, gledam onaj pod i mislim, “ode sve dođavola, ode, ja ovo neću moći.” Tata govori: “Ne moraš sve odjednom. Sedi malo.” I sedoh, užasnuta od prostora, od tog kruga na dnu štapića koji me drži u vezi s tlom. Platimo, parama za koje ne znam odakle nam. Izađemo, sednemo u “juga”. Vozimo se. Uplašeni, jer ni jedno od nas ne zna kako ću da naučim da hodam, od onog što dolazi. Štapići su najdraži i najvažniji poklon koji sam u životu dobila. One su sećanje na tatu. One su ja.

One su čista  sloboda

Sećam se momenta kad sam konačno naučila da hodam pomoću njih. Nedeljama sam se bojala, hodala oko stola, pa s praga na pod, pa pored zida u dnevnoj. Nije bilo izbora, morala sam da savladam to, trebalo je ići na fakultet, za mesec-dva, odseliti se, početi od nule. Vrlo sam lagano učila da predajem celu svoju težinu jednom malom krugu koji me veže za zemlju. I svaki put sam drhtala od straha. Međutim, jednom su mama i tata otišli na neku sedeljku valjda. Ja ostala sama, i rekoh, hajd, sad te niko ne gleda, budi hrabra. Uzmem štapiće, i krenem. Oko kuće mojih roditelja samo je zeleno, trava i drveće, ili što bih ja u šali rekla “njive i šljive”. Hodam i skontam da je lako. Da štapići osećaju svaki moj pokret, da ga nose i prenose. Da sam jedno sa zemljom, sa sobom. Koračam i koračam, i prvi put mogu da stanem i krenem odjednom, i kako ja hoću. Stojim nasred čistine i gledam u drveće iznad, vrtim se u krug, stanem pa krenem. Postajem svesna tog prava na izbor, da se u prostoru pokreneš kako želiš i kad želiš. Idem po hranu za psa, hranim ga sama posle mnogo godina. Hodam, hodam. Plačem. Posle odem u dnevnu, pokrijem se starim ćebetom i zaspim, kako nikad u životu nisam. Mirna, i umorna.

One su moje produžene ruke

Jesu. One su ja, moje živo meso, osećam ih kao bilo koji drugi deo sebe. Osećam vibracije kroz njih, volim zvuk koji prave dok hodam, znam svaki trag promene ravnoteže, svaki delić pokreta koji zajedno pravimo, imam bezbroj tehnika za prebacivanje obe u jednu ruku, za hendlovanje pune kese iz Maksija i njih zajedno, tačno znam kako mi leže u dlanu, imam male žuljeve na mestima gde smo nalegle u suštinu onoj drugoj. Za sve ostale one su predmeti. Za mene su isto što i moja kosa, nokti, rebra ili nešto treće. Obožavam da se oklembesim o njih i glupiram se. Da skačem dok mi daju ravnotežu. Da naslonim čelo o njih dok se vozim busom. Obožavam da odem kući, kod mame, i da joj kažem: “Hajd’ mi okupaj štapiće”. Da gledam kako su izgrebane, promenjene, kako su upisale sve što smo pregurale. Od 82 ispita na nekadašnjoj svetskoj književnosti, stajanja na svežoj ilovači na grobljima, do aerodroma, biblioteka i raznih stepenica i pločnika po stranim zemljama, do Radio Beograda.

(…)

Tekst “Kad ću da hodam bez štaka, i zašto nikad?” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.