Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Milan Dobričić – Mesto za nas (Blog o socijalnom uključivanju)

Tautološko pitanje „Kako, i na koji način?“ čujemo toliko često, da smo verovatno već pomislili kako „tako treba“. Ne, ne treba tako. Kao što ne treba ni onako kako se najčešće radi u primeru o kome ćemo govoriti – komunikaciji sa osobama s invaliditetom. Ali, da bismo ispravili nepravilno, moramo krenuti baš od tog nepravilnog. Dakle: kako, i na koji način?

Pa: lepo, i na lep način. Ili: normalno, i na normalan način. Opušteno, što bi rekli. Kakvo pitanje, takav i odgovor.

Kako komunicirati sa osobama sa invaliditetom? Koje reči su pravilne, koji pokreti „dozvoljeni“, šta je prava mera? Šta je tu tako posebno, šta treba da znam, čega treba da se plašim, šta da izbegavam? Kao da me neko tera, a ja ne bih, ali moram, pa se ustručavam! Svašta.

Odmah, na početku: sva pravila lepog ponašanja i komunikacije važe i obavezna su. I ništa van toga, jer osobe sa invaliditetom su kao i svi drugi ljudi. Postoje, naravno, specifičnosti, ali sve do jedne su toliko logične i blizu pameti, da nije potrebna nikakva posebna „obuka“ za komunikaciju.

Ne treba izbegavati, ali ni preterivati. Osnovno polazište je: ravnopravnost. Dakle, jednaki smo. Razgovaramo na istom nivou. Direktnim obraćanjem, ne preko posrednika, ma ko da je on, makar i lični asistent, prevodilac, tumač za znakovni jezik. Ako postoji nesigurnost, sumnja u nešto, najbolje je: pitati. Ko pita ne skita!

Sažaljenje je strogo zabranjeno! Kako da kažem „vidimo se“ slepoj osobi, „čujemo se“ gluvoj, „trčim“ osobi u kolicima? Gle, pa one same upravo tako kažu! Pa nisam valjda ja veći katolik od pape!

Invalid? Ne. To nagoveštava da neko nije validan, nije „ispravan“, nije „kako treba“.

Posebne potrebe? Ne. Svaka osoba je posebna i ima posebne potrebe. Nema tu ničeg posebno posebnog.

Ometen u razvoju? Ne. Nije definitivno i trajno ometen, već samo ima smetnje koje se mogu prebroditi.

Osoba u kolicima? Ne. Korisnik ili korisnica kolica. Jer to je osoba, koja samo koristi kolica.

Vezan za kolica? Prikovan za krevet? Retardiran? Mongoloid i ostali -oidi i -ioti i -eni i -ili?! BEZ KOMENTARA!

U svetu se koristi termin special needs, i disability, i handicap. Prevod na srpski jezik ne donosi uvek isto značenje, uvek je važan i kontekst. Treba biti oprezan. Invaliditet je najneutralniji izraz, hendikep je širi, oštećenost podrazumeva urođeno ili stečeno, onesposobljenost nastaje u susretu sa društvenim preprekama.

Pa, kako, i na koji način, onda? Lepo: osoba sa invaliditetom. Osoba sa smetnjama u razvoju. Osoba sa multiplom sklerozom. Osoba. Osoba. Osoba.

Strpljenje, diskrecija, bez snishodljivosti, bez pohvale za „spretnost bez ruku“ i slično, bez čačkanja po kolicima i pomagalima jer je to isto kao zavirivati u nečiji ranac ili torbicu, bez žurbe, bez pokušaja da se dovrši tuđa misao.

(…)

Tekst “KAKO, I NA KOJI NAČIN? (“Ne, nemoj mi prići…” – Da, priđi mi slobodno!)” Milana Dobričića u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.