Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Lana Nikolić (Blog o socijalnom uključivanju)

Znate onaj osećaj kad nemate snage da komunicirate, i uljudno zahvalite, iako znate da treba, i samo biste da ćutite, u prevozu na primer, sa slušalicama u ušima? Želite da ne morate nikome da se obratite, da ste neupadljivi, da niko ne očekuje da osmehnuti kažete molim, hvala i izvinite zbog nečega? E, pa, ako imate hendikep, teško da će vam uspeti da uživate u tišini, anonimnosti i ćutanju.

Zašto i da li moramo da budemo ljubazniji od ljudi bez hendikepa?

Dugo razmišljam o onome što sam davno primetila kada je reč o osobama sa hendikepom – od nas se nekako očekuje da uvek budemo ljubazni, nasmejani, da kažemo hvala, molim i izvinite svaki čas, pedeset puta na dan, i da, mnogo više puta nego osobe bez hendikepa. A tako “morate“ jer su ljudi ionako prepuni predrasuda i strahova, pa još ako vi budete puni negativne energije, još ćete im više učvrstiti postojeće stavove. S druge strane, kad ste ovako kao ja, uglavnom ljubazni, onda vam se dive “kako ste uvek tako nasmejani i pozitivni”.

Ne zna se šta je gore.

I da znate, nema šanse da se utopite u gomilu i ne postojite, kao ostali svet, suviše ste upadljivi. Svaki čas morate da zahvaljujete, klimate glavom. Evo nekih uobičajenih situacija. 🙂

“Molim vas, nemojte me podizati!”

Verujte mi da pojma nemam koliko puta dnevno ovo izgovorim. Uvek ista situacija, penjem se u bus, i samo osetim kako me neko hvata za nadlaktice i počinje da me podiže. Osim što mi je neprijatno što me neko nepoznat dodiruje bez potrebe, vrlo često se uznemirim i uplašim, jer to dođe na prepad. Zamislite da ste taman počeli da mislite o limunadi koja vas čeka kod kuće, dok se automatski penjete uz stepenice, kad odjednom, neko kreće da vas diže u bus. Neprijatno? O da.

Molim vas, molim vas, nemojte me podizati. Mogu sama. Ako procenim da ne mogu, reći ću. Znam da ne znate uvek šta da radite kad me vidite, znam da izgledam krhko, znam da mislite najbolje, ali nemojte, stvarno nemojte da me pipate.

“Mogu mogu, sigurno”

Najgora noćna mora, i najgori repeat koji postoji na kugli Zemlji. Šta god da radim, bilo da nosim šolju sa kafom, koračam trotoarom, ulazim u prodavnicu, u prevoz, penjem se uz stepenice, biram šta ću da jedem, uvek me zaista previše puta na dan prati to “Je l’ možeš?” a onda “Je l’ sigurno?”. Uglavnom mogu, i nije mi problem, jer za svaku stvar koju radim imam tehniku. Nekad ne mogu, ali rizikujem i improvizujem na licu mesta ali lažem da mogu, jer iz nekog razloga ne želim da pitam za pomoć. Verujte da sam umornija od ovog ponavljanja i uveravanja da nešto mogu sama da obavim, nego od penanja uz stepenice. Spiralne.

“Izvinite, molim vas”

Deveti krug pakla, po učestalosti ponavljanja odmah pored “mnogo vam hvala” koje sledi. Izvinite što vam blokiram put, što sporo hodam, što me čekate, što mi treba pet minuta da spakujem hranu u torbu, što sam vam oborila knjige u knjižari, što zbunjujem vaše dete koje zuri u mene, što mi treba više vremena da nešto obavim, izvinite što kasnim, ne mogu brže, izvinite što vas uznemiravam, izvinite što moram da vas pitam za pomoć, izvinite… Već vam je muka? A tek meni… 🙂

Ipak, na kraju nekako završim tako što se opet i opet izvinjavam, makar i bez reči što sam tako komplikovana, spora i čudna, pored vas tako brzih, stabilnih, običnih, sposobnih da poskočite u svakom trenutku. I ja mislim da nije normalno da to činim samo jer sam jer sam drugačija od vas. Ali šta da vam kažem, društvene konvencije, pogotovo one nepisane su najgore. Ima hendikep, pa još i nevaspitana. E, svašta! 🙂

(…)

Tekst “Kakve to veze ima hendikep sa HVALA, MOLIM i IZVINITE?” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.