Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: MESTO ZA NAS (Blog o socijalnom uključivanju)

Nakon što se razboleo od meningitisa, život desetogodišnjeg Dragoljuba Vukotića promenio se iz korena. Tada, 1934. godine, nisu postojali lekovi kao što je penicilin, te on nakon preležane bolesti ostaje bez sluha. Započeto školovanje pokušao je da nastavi u rodnom Arilju, ali više nije mogao da prati nastavu, pa prelazi u tada jedinstvenu školu za gluvu decu, u Jagodini. U to vreme, obrazovanje i mogućnosti gluvih bili su nepoznanica, pa je škola organizovala putovanja po gradovima Srbije gde su đaci pokazivali da mogu da nauče da govore i recituju, da izvode vežbe na spravama, da imaju smisao za ritam, da mogu da igraju.

Pri Domu u kom je boravio tokom školovanja postojale su školske radionice, koje su gluve obučavale zanatima, pošto srednje i više obrazovanje za gluve tada nije bilo moguće. Vukotić je počeo da uči krojački zanat, koji zbog rata nije završio.

Nakon Prvog svetskog rata počinje da radi u Domu slepih i gluvih u Zemunu, gde se starao o profesionalnoj rehabilitaciji gluvih, ogluvelih i nagluvih lica. Tu je radio godinu dana, da bi kasnije počeo da radi u gradskom Udruženju defektnih sluhom. Od tada počinje njegova borba protiv zastarelih shvatanja koja su vladala u društvu i organizacijama, borba za ravnopravnost gluvih u zajednici.

Već 1945. godine učestvovao je u osnivanju Udruženja defektnih sluhom Srbije. Bio je na čelu Saveza gluvih Jugoslavije 34 godine. Zaslužan je za formiranje zaštitnih radionica DES. Bio je predsednik Svetske federacije gluvih, osnovane 1951, punih 28 godina. Radio je na unifikaciji znakovnog jezika na svetskom nivou. Proputovao je ceo svet i sastajao se sa predstavnicima organizacija gluvih, ali i vlada i kraljevskih porodica u zemljama na svim kontinentima, neprestano zagovarajući značaj prihvatanja ravnopravnosti oštećenih sluhom. Kaže se da je Vukotić bio u zemljama i video se s ljudima s kojima se čak ni Josip Broz Tito nije sastao.

Na svim tim putovanjima je učio, ali i prenosio svoja znanja i iskustva, povezujući tako udruženja gluvih na svim kontinentima i u svim zemljama. Zbog toga je i prozvan „korifejem sveta tišine“, čovekom koji je postao sinonim svetske organizacije koju je vodio ali i svih njenih članica, i svih gluvih osoba uopšte.

(…)

Tekst “Ko zna znakovni jezik ima ključ za dušu gluvih” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.