Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Marko Lumo (Blog o socijalnom uključivanju)

Kada govorimo o metodama koje je potrebno koristiti da bi se na adekvatan način promovisala ljudska prava LGBTI osoba, prvo što svakome od nas (bilo da smo za ili protiv) padne na pamet je prajd. I sada, retki su oni koji neće imati mišljenje u vezi sa tim da li je prajd potreban LGBTI zajednici, da li ga je moguće u normalnim okolnostima održati u Srbiji, čak i da li je to adekvatan način da se ukaže na sve one izazove sa kojima se svi pripadnici i pripadnice ove zajednice suočavaju. Oni malo upućeniji u problematiku o kojoj govorimo bi svakako predložili još nekoliko metoda uz pomoć kojih je moguće raditi na poboljšavanju prava pripadnika i pripadnica LGBTI zajednice. Neki su u proteklim godinama oprobani sa više ili manje uspeha, neki nisu, i jedino možemo da se nadamo da će ih neko u budućnosti iskoristiti na pravi način. Ono što nikako nisam očekivao, a moguće da je krivica nedostatka kreativnosti kada sam ja u pitanju, jeste nešto što se zove „LGBTI karavan“. I sada, razmišljam koliko mi se lampica za ideje upalilo u trenutku kada mi je prijateljica iz organizacije Egal saopštila da je jedna od planiranih aktivnosti ove organizacije upravo jedan ovakav događaj.

Uzbuđen i samim nazivom događaja, u toku razgovora sam samo ćutao i slušao šta je to što su aktivisti i aktivistkinje te organizacije ovoga puta osmislili kako bi svoje napore za poboljšavanje kvaliteta života LGBTI osoba podigle na viši stupanj.

Prema njenim rečima, aktivisti i aktivistkinje ove organizacije shvatili su da se, od kada je počelo da se govori o pravima LGBTI osoba u Srbiji, najmanje o ovim temama govorilo u unutrašnjosti i da se događaji vezani za promociju ljudskih prava LGBTI osoba smeštaju uglavnom u Beograd i sporadično u Novi Sad i Niš. Ljudi u drugim gradovima u unutrašnjosti su sa ovom tematikom najčešće upoznati preko medija koji, kao što sam u jednom od prethodnih tekstova napisao, uglavnom senzacionalistički izveštavali o ovoj temi svih ovih godina. Ono što posebno zabrinjava kada je ova tvrdnja u pitanju, jeste činjenica da LGBTI osobe ne žive samo na teritoriji Beograda, Novog Sada i Niša. LGBTI osobe žive i u manjim gradovima i selima u Srbiji. Njima, na veliku žalost i štetu, nedostaju upravo sadržaji ovog tipa – sadržaji koji će informisati i edukovati građane i građanke, a samim pripadnicima i pripadnicama LGBTI zajednice pokazati da nisu sami i usamljeni u svojoj različitosti i jedinstvenosti. Da podrška postoji.

I podrška zaista postoji, a dokaz za to (između ostalih, kao da nam je potrebno još dokazivati) je upravo „LGBTI karavan“. Tada, pričala mi je ona, plan je bio da aktivisti i aktivistkinje ove organizacije posete deset gradova u unutrašnjosti Srbije, i u njima organizuju tribinu pod nazivom „Niko nije slobodan dok svi nismo slobodni“ na kojoj bi se razgovaralo na temu zaštite ljudskih prava LGBTI osoba.

(…)

Tekst “LGBTI karavan – karavan prihvatanja, razumevanja i poštovanja različitosti” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.