Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Ivana Vasiljević (Blog o socijalnom uključivanju)

Prema jednoj od odrednica, inkluzivno obrazovanje je partnerstvo – negovanje uzajamne podrške između škola i službi, institucija i udruženja iz lokalne zajednice.

Ako pođemo od premise da negovanje podrazumeva pokret iz mesta Ljubavi, onda je jasno da škola, inkluzivna škola, inkluzivno društvo – moraju biti “mesta” umrežavanja svih u istoj misiji – davanja ljubavi drugima u meri u kojoj im je potrebna, u trenutku u kojem im je potrebna – na nebrojeno načina na koje se ljubav može dati…

(…)

U subotu 27. aprila 2012. – 26 učenica i učenika mog odeljenja u pratnji svojih najmilijih – roditelja, braće i sestara, posetilo je Policijsku brigadu, Četu konjanika i Konjički klub “Policajac” u Beogradu.

Dogovoreno je dvosatno edukativno druženje sa zaposlenima u okviru kojeg će učenici i ostali posetioci biti upoznati s radom konjičke policije, ulogom konja u policiji, kao i istorijatom ovog odeljenja policije. Ujedno, dogovorena je i poseta štali, hranjenje konja, demonstriranje veština koje poseduju konji konjičke policije i uzjahivanje konja.

(…)

Jedan od najuzbuđenijih učenika, te SREĆNE subote bio je moj učenik koji ima teškoće iz spektra autizma. Plašljivo, s dozom ustručavanja zakoračio je u štalu i posmatrao konje koje su drugi uveliko hranili. Nije mu se dopalo da ih i sam hrani, ali mi je pridržavao ruku dok sam ih ja hranila… Uživao je gledajući konje na poligonu dok su trčali. A, onda je došao trenutak da se uzjašu konji i naprave fotografije za nezaborav. Stao je u jedan od redova. Deca iz njegovog reda su se smenjivala, a on je posmatrao kako su se uspinjali, kako su se ponašali za sedlom, kako su silazili s konja… Deca koja su čekala na red, ali i ona koja su već uzjahala konja, prilazila su mu, mazila ga, grlila, ohrabrivala i bodrila rečima da i on to može, da nije strašno, da je divno… I, popeo se, pomalo nesigurno… Strah je bio vidljiviji kod mame, a on…za samo par trenutaka, imao je blažen izraz lica zadovoljnog dečaka, srećnog što je uzjahao konja. Jeeeeedva smo se nagovorili da sa konja treba da se, nakon nekog vremena i sjaše.

Nakon što smo se rastali, nadasve srećna mama, dojavila mi je da je njen sin tražio da ponovo jaše konje, da želi da trenira jahanje!

(…)

Tekst “O sreći, o partnerstvu, negovanju i ljubavi” Ivane Vasiljević u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.