Vlada Republike Srbije
Piše: Snježana Jolić (Blog o socijalnom uključivanju)
Kažu da je biti roditelj nešto najlepše, ali ujedno i najteže. Ipak, kada roditelj dobije dete koje ima neki hendikep, verovatno mu je uloga roditelja, bar u početku, daleko teža, ili možda sa malo više odgovornosti.
Nisam do sad imala priliku da iskusim roditeljstvo, ali još imam roditelje, koji su sa mnom prošli sve one lepe i manje lepe trenutke. Mojoj majci su po mom rođenju rekli da ne mora ni da me nosi kući ako ne želi, jer sam rođena sa hendikepom. Naravno, to joj nikada nije palo na pamet, da me ostavi na milost i nemilost. Čak i kad sam morala, zbog nepostojanja inkluzije u lokalnoj sredini, otići od kuće i biti kilometrima daleko od svojih roditelja da bih se školovala, nikada me nisu napustili ni ostavili potpuno samu. Uvek su bili prisutni duhom i podrškom ako već nismo bili pod istim krovom.
Nije lako prolaziti sve ambulante i ordinacije, socijalne i druge ustanove i na svakom koraku se susretati sa preprekama. Svi oni trenuci, počevši od vrtića pa nadalje, koji roditeljima donose osmeh na lice i slatke muke, za roditelje koji imaju dete sa hendikepom jesu još jedna prepreka, još milion zatvorenih vrata i reči nerazumevanja. Kako deca rastu, tako rastu i svi ti problemi, predrasude i prepreke. Često zbog toga trpi ostatak porodice. Roditelji su na neki način primorani – zbog lošeg sistema u školstvu, zdravstvu, društvu u celini – da se odreknu dela sopstvenog života, da bi svom detetu koje ima hendikep obezbedili koliko toliko normalno odrastanje. Država i socijalni sistem pružaju tako malo, i poprilično neorganizovano, podršku ovim porodicama. S druge strane, to dete gubi samostalnost i nekako se stapa sa roditeljima, pa umesto da širi krila s vremenom, ono je sve više upućeno na uski krug ljudi.
Isto tako, teško je biti i roditelj sa hendikepom. Pored svih prepreka koje imaš kao osoba sa hendikepom tokom života, radost roditeljstva na žalost ovim roditeljima često predstavlja problem. Nepristupačno okruženje, nerazumevanje zajednice, predrasude o ulogama muškaraca i žena u društvu, sve skupa ovim roditeljima otežava ono što bi trebalo da donosi sreću. Država ni tu nema veliko razumevanje niti pruža podršku. Roditelji sa hendikepom uglavnom zavise od podrške porodice i sopstvene snalažljivosti. Na žalost, čak je bilo i slučajeva slanja dece od roditelja sa hendikepom u hraniteljske porodice, umesto da se pruži podrška da ta deca rastu uz svoje roditelje.
Zakonom je predviđena institucija personalne asistencije, kako bi osobi sa hendikepom olakšala put u normalno življenje, ali i oslobodila ostatak porodice dela obaveza i vremena. Na žalost, sem u manjem broju lokalnih sredina, i to po projektima u ograničenom vremenskom intervalu, ova institucija još nije zaživela onako kako bi to stvarno trebalo da funkcioniše.
(…)
Tekst “Roditelji” Snježane Jolić u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.
pdf [3 MB]
Napiši komentar