Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

„Ne želim da svoje emocije istresem tamo gde im nije mesto i povredim nekoga time“, kaže majka dečaka koja je koristila usluge psihosocijalne podrške.

Iz jedne sasvim poznate i sigurne školske sredine gde je bio prihvaćen i podržan, prelaskom na online nastavu učenik V.M. suočio se sa strahovima koji prate svako dete u trenutku velikih promena, kao što su one koje su usledile kao posledica pandemije Covid-19. Kod većine dece sa razvojnim smetnjama ove promene izazvale su različita anksiozna ponašanja, povlačenje u sebe i otežanu socijalizaciju u odnosu na vršnjake.

Kao odgovor na ove i druge izazove sa kojima se suočio V.M. i mnoga druga deca sa smetnjama u razvoju, uključujući i njihove roditelje, Opština Surdulica se u partnerstvu sa lokalnom organizacijom civilnog društva „Surdulica za sve“ i Centrom za socijalni rad, odlučila da pored uvođenja usluge socijalne zaštite Lični pratilac deteta koja je podržana kroz LIP 2 program, uvede savetovanja sa psihologom kao dodatnu podršku za decu sa smetnjama u razvoju i njihove roditelje. Nova aktivnost koja je dostupna za devetoro dece korisnika usluge Lični pratilac deteta omogućila im je psihosocijalnu podršku, neposredno ili online, u skladu sa epidemiološkom situacijom. Korisnici usluge socijalne zaštite imaju pravo na jednu seansu nedeljno u toku tri meseca trajanja projekta, a svako dete će biti u prilici da ima 12 seansi sa psihologom.

Tihomira Stanojević, psihološkinja sa dugogodišnjim iskustvom u radu sa decom, psihološku podršku vidi kao otvoren prostor u kojem i deca i roditelji mogu da podele svoju priču i izazove sa kojima se susreću. Tihomira je u radu sa korisnicima projekta prepoznala da većina njih nije imala prilike da se susretne sa ovom vrstom podrške i da je sasvim prirodno što su se na početku rada sa porodicama probudili otpori, koji su vrlo brzo prevaziđeni. Rad sa roditeljima u početku nije bio lak imajući u vidu da su njihovi životi uglavnom usmereni na potrebe deteta i da oni svu svoju snagu i energiju ulažu da se dete bolje oseća u sopstvenoj koži i u okruženju u kojem živi. Prostor za sebe i vid introspekcije koje su dobili kroz razgovor za psihologom, kod njih su otvorila mnoga pitanja, a neka od njih su se ticala i ispitivanja do koje granice su razgovori anonimni i u kojoj meri oni mogu da se otvore i podele svoje misli, osećanja i brige. Takođe, nije izostalo ni preispitivanje kvalifikacija stručnog lica koji vodi razgovore. Međutim, nakon sedam nedelja redovnih sastanaka uspostavilo se poverenje, tako da dvoumljenja i oklevanja o korisnosti ovih susreta više nema.

Vukašin, desetogodišnji dečak sa celebralnom paralizom koji ide u četvrti razred OŠ „Vuk Karadžić“ u Surdulici ima teškoće u hodanju i govoru. Tokom rada sa njim, Tihomira je otkrila njegovu jaku stranu koja se ogleda u smislu za humor. Za njega psihološkinja kaže da je bistar i duhovit, da voli da se šali i smeje. Vrlina hrabrosti se pokazala kada je odlučio da svoje strahove stavi na sto i krene u borbu sa njima kroz buđenje i izgradnju unutrašnje snage. Vukašin je odlučio da se sa njima suoči kroz svoj humor i kreativnost, savlađujući prepreke svojim tempom i ritmom, a u cilju uspostavljanja samostalnosti, sa saznanjem da na tom putovanju nije sam.

Za Vukašinovu mamu S.M. psihološki tretman predstavlja melem za njen užurbani svakodnevni život i trenutak u kojem se stvara prostor za otpuštanje misli i emocija. Ona kaže da ne želi da svoje emocije istrese tamo gde im nije mesto i da time povredi nekoga, već kaže da je sada našla mesto gde može da spusti te „džakove“ i odvoji ono što želi da nosi sa sobom od onoga što joj više ne služi i što joj predstavlja teret. S.M. takođe dodaje da je „svakome njegova muka najveća“, a da ona ne želi da provodi druženje u kukanju.

Psihološka podrška roditeljima dece sa smetnjama u razvoju je neophodna iz više razloga, budući da nudi paletu podrške – pomaže roditeljima da se rasterete i da imaju slušaoca koje ih sa punom pažnjom sluša i može da ih stručno posavetuje, da otvori prostor za razmišljanje i razmenu na način da roditelji probude svoju kreativnost i dobiju ili stvore nove ideje o tome kako mogu da budu podrška sebi i svojoj deci, da dobiju podršku kako bi svakodnevica bila isunjenija više rešenjima nego problemima.

U razgovoru sa Filipom koji ima šesnaest godina i ide u srednju školu „Nikola Tesla“, otkrili smo da mu je omiljena aktivnost šetnja i da je jedan od njegovih ciljeva da jednog dana učestvuje u takmičenju brzog hodanja. Kao mlada osoba sa autizmom, Filip ima disleksiju i teškoće u izražavanju sebe i razumevanju drugih. Za njega je rad sa psihologom važan sa više aspekata, a posebno u domenu izražavanje svojih potreba i želja na asertivan način, razvijanje samostalnosti i postavljanje dostižnih ciljeva.

Psihološka podrška deci sa smetnjama u razvoju i njihovim roditeljima predstavlja složen i višeslojan proces. U ovim okvirima svi uključeni akteri suočavaju se sa brojnim izazovima i stalnim zahtevima da se prepozna i prihvati razvojni problem, definišu dostupni ciljevi i da se zajedničkim snagama pronađu najkorisniji i najpodsticajniji načini za razvoj i deteta i roditelja. Psiholozi i roditelji postaju saradnici u traženju različitih dostupnih rešenja i u učenju novih modela brige, vaspitavanja i komunikacije.

Prevashodni cilj je da se prepoznaju i razvijaju postojeći potencijali deteta i da se u svakodnevnom životu obezbede psihosocijalni uslovi koji će doprineti da deca osnažuju svoju komunikativnost, kao i da se u stimulativnoj sredini podstakne njihov intelektualni, emocionalni i socijalni razvoj. Napori se usredsređuju na uklapanje u vršnjačku grupu, ohrabrivanje samostalnosti i razvijanje osećanja samopoštovanja koje je oslobođeno snažnog doživljaja različitosti i inferiornosti (autostigma).

U razgovoru sa Danilovom mamom saznali smo da Danilo (11) ima poteškoća u razumevanju gradiva u školi i održavanju pažnje. Kaže da nema veliku motivaciju za učenje i da je sklon konformizmu. Danilo je učenik četvrtog razreda OŠ „J. J. Zmaj“ u Surdulici i u razgovoru sa njim i njegovom mamom uočen je izazov da on nije dovoljno siguran u sebe, da ne zna kako među vršnjacima da se zauzme za sebe i da ne ume da odluči šta je ono što on želi za sebe. U radu sa psihologom, kroz veliko poverenje između Danila i Tihomire, njegove želje se polako otkrivaju. Tako ovaj dečak pokazuje veliku hrabrost svaki put kad je spreman da postupi drugačije. Rezultati su vidljivi na mnogo nivoa, a njegova mama primećuje da je Danilo kroz kreativan rad i učenje kroz zabavne aktivnosti promenio stav prema drugarima, da ređe ispoljava bes i da svoje potrebe iskazuje na adekvatnije načine.

Mnogobrojni su načini na koje je moguće stimulisati razvoj deteta. Oni uključuju tehnike radioničarskog rada, kreativne radionice, podsticanje deteta da kroz igru ispolji svoja osećanja kao i stalno obraćanje pažnje na obezbeđivanje odgovarajućih socijalnih okolnosti u kojima dete dobija pažnju i potvrđuje svoje vrednosti. Dete kroz interakciju i aktivnost uči socijalne i praktične veštine, prepoznaje svoje mogućnosti i razvija osećanje da je prihvaćeno i dostojno ljubavi. Integrisanje u socijalnu sredinu je svakako jedan od najvažnijih zadataka.

U procesu psihosocijalnog osnaživanja roditelji dece sa razvojnim smetnjama mogu da prepoznaju svoje vaspitne modele, da ih koriguju onda kada je to potrebno, uče se načinima da pružaju podršku deci, ali i da uspostavljaju granice neophodne za osamostaljivanje deteta. Jednako je važno da se roditeljima pomogne da ispolje svoje frustracije, strahove, zbunjenost  i anksioznost koja se povezuje sa anticipiranjem budućnosti, kao i da samostalno ustanove tempo razvoja i prilagođavanja u različitim životnim ciklusima.

Sasvim je izvesno i potvrđeno u praksi da psihosocijalna podrška i roditeljima i deci pomaže u prevazilaženju mogućih razvojnih teškoća i podstiče ih da se oslanjaju na svoje potencijale i kreativnost, te da se na efikasniji način suoče sa eventualnim diskriminišućim reakcijama sredine. To je posebno važno u smislu jačanja poverenja u sebe i svet oko sebe.

Opština Surdulica će prilikom razvijanja Plana održivosti za uslugu Lični pratilac deteta, imati na umu sve benefite koje je ova nova projekta aktivnost donela i nastojaće na nađe način da psihosocijalno osnaživanje roditelja dece sa razvojnim smetnjama i dece bude i dalje dostupna usluga u lokalnoj zajednici.

***

Ova uspešna priča nastala je u okviru projekta „Testiranje/pilotiranje inovativne socijalne usluge Lični pratilac deteta u opštini Surdulica”, koji sprovodi opština Surdulica u saradnji sa Udruženjem građana „Naša Surdulica za sve“ iz Surdulice i Centrom za socijalni rad Surdulica u okviru Programa lokalnih inicijativa za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva – Podrška razvoju inovativnih modela za socijalno uključivanje LIP 2 kojim koordinira Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije (SIPRU) uz podršku Vlade Švajcarske.