Влада Републике Србије
Пише: Јасмина Тешановић (Блог о социјалном укључивању)
Овај текст сам написала кад је моја другарица умрла
ЖАРКА
Не знам одакле да почнем, а од нечега морам… нећу да због конфузије, због бола не кажем све док још могу док конфузија и бол истерује речи као вирусе… баш ме брига за стил, желим да кажем истину… а она као и увек бежи, бежи као појам… само слике, понека реч, у овом тренутку могу да се такмиче са количином неистине поводом смрти моје другарице из детињства Жаране. Почев од неистините истине да ње више нема овде из ћошка у црвеној згради ка којој сам сваке вечери долазећи кући бацала поглед ка њеном прозору и питала се како је, шта ли ради, да ли да позвоним…
Ми смо је звали Жарка, и јако је лепо играла, и као јако млада… и недавно у Будимпешти… у дискотеци…
Њен тата је био учитељ мом тати у селу у Херцеговини… и њен тата је мог оца извео својом вером у његову изузетност из сеоске породице у велики свет.
Жарка и ја смо се среле у Милану… можда смо се знале и раније али ја се не сећам, ја била сам “мала” а она “велика”…
Сећам је се кад је ушла у наш стан у Милану обучена у индијску хаљину, мршава и кратко подшишана. Била сам забезекнута, а касније ми је она рекла да је и она била мојом дугачком чупавом косом и кожним панталонама…
Знам да сам је се некако плашила.
А каже и она мене.
Мислим да смо се погледале као две жене право у срж и да смо нешто одмах установиле али да то нешто није могло да нађе језик тада…
Наши очеви су дикитрали правила и језик, ми смо се нашле као ћерке наших очева, на њховом терену и језику… а обе смо заправо бежале од куће… али нисмо то једна за другу тада знале…
Ваљда нисмо ни знале да смо феминисткиње или да ћемо то постати, да ћемо се тиме страсно бавити до краја живота. Знам да смо гледале једна другу у одећу, и шминку, у женску страну која је код нас обе била изразита, да смо једна другој говориле, како си лепа… и да то тада није био феминизам у бившој Југолсавији, а можда чак ни нови талас у Италији… ту навику смо одржале до последњег нашег сусрета, недавног… увек бисмо се погледале и пожалиле или похвалиле, на женске стране тела са женске стране… али као девојчице. На моменте сам мислила, делујемо блесаве нарочито пред озбиљном феминистичком студенстком публиком; али ми смо један другој биле међу првим сведокињама преображаја, освешћивања и скидања велова, како је она говорила… и наравно томе није било краја, искрсавали су нови велови, као змијске коже… до последњег дана…
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар