Влада Републике Србије
Транскрипт говора Ане Кнежевић на догађају “МЕСТО СУСРЕТА – моја перспектива” (6. децембар 2015., Кафе ТРАНЗИТ, Земун)
Ја сам Ана Кнежевић. Живим у Земуну дуго година, ишла сам у Земунску гимназију, овде сам ишла на фолклор и имам велику социјалну мрежу, мрежу подршке. То јест, имала сам је до тренутка када сам се нашла у ситуацији која ми је променила живот из корена.
Сада када имам 38 година, мој живот дефинишу моја деца и све што радим – радим за њих: Андрију и Данила. Могу слободно да кажем да је мој прави живот заиста почео када су се они родили. Прича почиње Андријиним рођењем, 2004. године. Све је било у реду док се по његовом доласку на свет није установило да има болесно срце. (…) Андрија има синдром Ди Ђорђо, што подразумева микроделецију на 22. хромозому. Оперисао је срце када је имао четири месеца и требало је много времена да га подигнемо на ноге. И онда, после три и по године свакаквих напора, устао је, направио прве кораке и кренуо ка мени! У том тренутку сам схватила да морам да размишљам шта ће бити даље у животу, каква подршка ми је потребна као мајци и шта желим за своје дете – да морам да размишљам о Андријиној будућности. Тада сам узела живот у своје руке.
Основала сам удружење за родитеље деце са сметњама у развоју, за све људе који су се нашли у позицији у којој се и ја налазим. Окупила сам родитеље који желе да се баве истом темом као и ја. Зашто је то било важно? Зато што сви често упадамо у замку да причамо шта нам је тешко, да очекујемо од других, да држава треба нешто да уради и да брине о нама, да нико нема разумевања, да смо сами и свесни да ће то трајати целог живота… Али, морамо да препознамо шта је то што МИ можемо да урадимо, како бисмо променили нашу будућност и помогли другим људима!
Удружење “Ево рука” функционише од 2011. године и то је моје решење. У оквиру удружења, као одговор на то шта МИ можемо да урадимо да унапредимо положај деце са сметњама у развоју и обезбедимо нашој деци будућност, заправо, имамо три решења: само Удружење, Инклузивни центар “Место сусрета” и пољопривредну пластеничку производњу која функционише по принципу социјалног предузећа.
Када сам окупила родитеље и рекла да хоћемо инклузивни центар за сву децу у Земун Пољу, нико ми није веровао и никоме није било јасно на шта у ствари мислим. Била сам свесна да имам двоје деце – дете које има сметње у развоју и дете које их нема – и да обојица имају једнака права и потребе. Била је једна кућа на ћошку коју је требало средити, али нико није хтео да нам помогне. Ипак, захваљујући друштвено одговорним компанијама, и нашој великој упорности, успели смо да прикупимо финансије и да направимо велику промену у нашој заједници! Инклузивни центар ради од 2013. године и својим волонерским залагањем успевамо да окупимо све људе. Причи родитеља деце са сметњама у развоју полако се придружују и родитељи који немају децу са сметњама у развоју, већ живе у нашој локалној заједници у Земун Пољу и препознају зашто је важно да и они учествују у нашим активностима.
То и јесте био циљ, а на почетку није деловало да ће до тога доћи. Када смо започињали овај подухват, сећам се да сам у једном тренутку схватила да је то што желим много велико. Једном пријатељу сам у разговору рекла: „Јао, Видане, па ово је стварно много велико!“, а он мени каже: „Ана, да си ти знала, кад си почињала ту причу, колико је то велико, ти у то не би ни ушла.“ Можда је и добро што понекад не знамо са чим имамо посла и што пратимо само своју интуицију, жеље и осећаје, што се ослањамо на циљ далеко у будућности.
(…)
Текст “Инклузија није моја прича, већ прича целог друштва” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар