Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Стефан Лазаревић (Блог о социјалном укључивању)

Још на почетку четвртог разреда средње школе био сам забринут јер нисам могао да замислим како ће мој живот изгледати, шта ћу радити, да ли ћу имати пријатеље када престанем да идем у школу. Често сам о томе разговарао са родитељима, разредном, мојом некадашњом терапеуткињом, а сада са пријатељицом, рођацима, друговима и другарицама. Школа се завршила, положио сам матурски испит, био на матурској вечери. Иако нисам много волео да учим, нисам се ни радовао што се школа завршила, јер сам се бојао промене у свом животу.

Највећи део дана проводим тако што свирам на клавијатурама. Случајно сам почео тиме да се бавим. Тата и његови другови су још у младости имали рок састав, а пре неколико година су се поново окупили и почели да свирају. У почетку сам ишао на њихове пробе да их слушам, а временом сам пожелео и сам да засвирам. У бенду нису имали клавијатуристу, а ми смо код куће имали неку стару малу клавијатуру и ја сам покушавао да научим да свирам понеку песму из њиховог репертоара и постао члан бенда. Сада сам добио нови, већи инструмент. Оне песме које ми се свиђају учим да свирам тако што гледам упутства на интернету. Научио сам и да пребацујем песме у други тоналитет да би их наш певач лакше отпевао. Надам се да ћу једног дана можда пронаћи неколико младих људи који би желели да свирају са мном.

Раније се нисам бавио спортом нити сам пратио спортска дешавања. Међутим, мој некадашњи професор физичког понудио ми је да долазим на тренинге заједно са групом младих спортиста који се најчешће одржавају у мојој некадашњој средњој школи. Тренинзи су два пута недељно, викендом, али током распуста су и чешће, па понекад и сваког дана. Најчешће тренирамо неке атлетске дисциплине, али играмо и кошарку, фудбал и одбојку. На тренинзима сам упознао неколико нових младих људи и са њима разговарам и о другим стварима, а не само о спорту – у коју школу иду, шта студирају, где живе, чиме се још баве. Волео бих када бисмо се некад срели и ван тренинга, али то се још увек није догодило. Иако раније баш и нисам волео да се бавим спортом, сада понекад одем на Спортски центар Олимп и трчим или радим вежбе на справама. Такође, почео сам да на телевизији гледам утакмице или друга спортска дешавања, и упознајем се са правилима и спортистима.

Време проводим и тако што водим дневничке записе у којима описујем шта ми се догодило, о чему размишљам. Те записе користим и да бих написао текстове за овај блог. Много сам поносан што су моји текстови међу најчитанијима, што их људи коментаришу и деле на друштвеним мрежама. Радујем се када ми кажу како им моји текстови помажу да боље разумеју особе са аутизмом.

Током прошле године укључио сам се и у неке активности омладинске организације „ОКО“, и учествовао у њиховом форум театру на тему родно заснованог насиља. Надам се да ће бити још таквих активности.

Део дана проводим и сурфујући по интернету, гледајући телевизију, слушајући музику. Оно што ми највише недостаје је дружење. Повремено се срећем са другарицама из основне школе. Прошетамо градом, одемо у кафић, а некада оне дођу код мене. Са школским друговима и другарицама из средње школе се то дешава много ређе. Са некима комуницирам преко Фејсбука, али се понекад сретнем само са другарицом из клупе. Волео бих када бих чешће излазио са друштвом, да одемо на неки концерт или у вечерњи излазак, али разумем и да сви они имају обавезе око факултета.

У последње време све више размишљам о евентуалном запослењу. Таква могућност ме мало брине, нарочито зато што ми се не свиђа много моја струка. Моји родитељи и разредна разговарали су са мном о томе и указали су ми на то да је важно да се човек запосли да би имао од чега да живи. Мама ми је испричала да се на посао не иде само да би се радили неки задаци, већ и да бих се провозао аутобусом, изашао из куће, упознао колеге, попио кафу са њима, попричао итд, а имао бих и свој новац који бих трошио на ствари које волим. Обећао сам да ћу размислити о овом предлогу. Можда би било добро када за почетак не бих радио сваког дана, или када бих имао скраћено радно време, док се не навикнем, а и због тога што се брзо умарам и немам увек добру концентрацију. Бринем се и да ли би ми неко у почетку помагао, како би ме разумели и да ли би имали стрпљења.

(…)

Текст “Живот после матурирања” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.