Влада Републике Србије
Пише: Николета Косовац (Блог о социјалном укључивању)
У целом свету постоји 120 уличних новина. У 40 земаља. Продаје их више од двеста хиљада људи, а чита чак шест милиона људи. Ове новине нису специфичне само по томе ко их продаје, већ и по томе о чему и на који начин пишу – по посебним дискурсима које развијају.
Немојте погрешно да ме схватите, не желим да причам о томе како је Лицеулице, као један од ових медија, супер и да је важно да га разумете и подржавате. Ви то већ ионако знате. Оно што ме је одувек занимало и о чему желим да пишем овај пут јесте како и на који начин други медији третирају бескућнике, колики је значај медија по питању бескућништва, како бескућници сами себе представљају јавности и како сама јавност види ту појаву.
Можете да замислите колико сам била радознала и одушевљена када сам постала део једне приче која на специфичан начин прилази овој теми, промишља је и делује другачије него сви остали. Од првог дана ми је било важно да се чују приче са маргине – али из првог лица јер нико то не уме и не може боље од њих. Желели смо да им дамо простор који ће заиста бити њихов, где ће моћи увек да кажу шта мисле, предложе, критикују, похвале, објасне – да примамо и преносимо улични сигнал што је даље могуће.
Знате како данас кажу „ако те нема на Фејсбуку, не постојиш“, а оно што је некада било једино битно је оно „ако нечега/некога нема у медијима, тај/то не постоји“. Ти исти медији могу да представе ствари/појаве/феномене на најразличитије начине, у одређеним контекстима, и тако у великој мери утичу на формирање ставова шире јавности. А шира јавност, опет, као бирачко тело утиче на то које ће теме бити политички битне и како ће им се приступати. Па уколико желимо да решимо неке проблеме, морамо створити адекватну атмосферу када се говори о њима у медијима, односно путем истих натерати политику да их решава.
Оно што је један од главних проблема када је однос медија и бескућника у питању јесте то што текстови и прилози бескућницима веома ретко дају „могућност гласа“, они веома ретко имају прилику да лично говоре о својим проблемима, животима, размишљањима, жељама или су представљени на крајње сензационалистички начин, што је можда још горе. Често се о њима говорило, а и даље је такав случај, као о колективном актеру, као да су сви једнаки. Врло често се о њима пише/говори као „њима“, онима који су проблем, лоши, лењи или шта већ, а о читаоцима/гледаоцима као „нама“ који смо добри, обични грађани и апсолутно немамо никакву одговорност што неки људи живе без крова над главом и основних права на достојанствен живот, стварајући између „нас“ огроман јаз. То веома лако, индиректно, води ка стварању негативне слике о њима, што је одлична подлога за њихову дискриминацију. Наравно, да будем јасна, постоје и неки светли примери који се труде да ову слику промене, али проценат таквих новинских чланака/вести/прилога је заиста низак.
Оно што уличне новине покушавају јесте то да развијају дискурс бескућника као активних људи који имају своје ставове и треба/желе да учествују у друштву у коме живе – уличне новине су право гласило обесправљених, оних са маргине. Сви који стоје иза покрета уличних новина чврсто верују у снагу новинарства да открива и мења и свим снагама се труде да помогну људима да промене свој живот и да активно учествују у друштву у ком живе, равноправно.
(…)
Текст “Бескућници и медији” Николете Косовац у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар