„Буди (сам) на улици“ : Инклузија

Пише: Анђела Чех (Блог о социјалном укључивању)

Постоје ти неки догађаји у које уложиш толико себе, својих нерава, крви, зноја, мисли, надања, ишчекивања, веровања, да онда када се завше, скоро да помислиш да су били део неке друге реалности. У магновењу остаје само понеки дрхтај, као после исцрпљујућег сна. А ипак, знаш да се догодило.

Неколико дана, недеља, па и више од читавог месеца пре одржавања Параде поноса Србије 24. јуна ове године ствари су се одвијале брзо. Устани, иди на састанак, одговори на питања новинара, иди на гостовање, закажи следећи састанак, радуј се, провери припрему за штампу, дај интервју, не спавај, заврши ово, заврши оно, пиши, ради, покупи, донеси, немој да се плашиш, однеси, пиши, немој да се нервираш, истрај. И дани пролазе. Мислим на логистику. Мислим на то кога сам од својих пријатеља_ица, другара_ица, чланова_ица породице позвала, са ким сам све разговарала, колико пута сам само објаснила зашто је мени важно да буду ту. Зашто је ЛГБТИ особама важно да буду ту оне саме, као и они који их подржавају.

Многи нису знали, или нису били сигурни, зашто шетамо 24. јуна.

Говорила сам им о томе како су 28. јуна давне 1969. године у Њујорку почеле побуне ЛГБТИ заједнице, пре свега транс* особа, против репресије и свакодневних малтретирања и зверстава полиције. Овај догађај се узима за почетак организоване борбе за остваривање права и слобода ЛГБТИ особа и због тога се, широм света, током јуна, Месеца поноса, одржавају манифестације под називом „Парада поноса“, како би се искористио овај датум да се још једном скрене пажња на проблеме заједнице.

Питала сам их да ли су излазили, или излазе, или би изашли на улице када им нешто не би било по вољи и тако хтела да укажем на то да је Прајд протест, да шетамо зато што нећемо да ћутимо пред неједнаким третирањем, насиљем и претњама, на месту на које систем и друшто тежи да нас стави – негде дубоко и далеко, изоловано, без погледа и гласа. Зидови, ормари, подруми и буџаци нису место за живот! Говорила сам им да шетамо, зато што је ово наш град, зато што је ово наша земља, зато што смо поносни што смо њени грађани_ке, који уче, раде, доприносе, стварају, мењају, воле и радују се.

И, пре свега, рекла сам им да шетам зато што нећу да се плашим. Нећу да се плашим да изађем да прошетам пса, одем у пекару ујутру, на посао, или прошетам са својом девојком поред реке. Нећу да се плашим да дишем и волим. Јер, ако се плашим, они су победили. Победили су сви они који не прихватају ни себе, ни друге, сви за које су искључивање и насиље једини облици комуникације, сви који морају да унизе друге да би се осетили великима и важнима.

А тог сам се јутра, 24. јуна, јако плашила. Ока нисам склопила. Иако сам знала да ће све да буде у реду. Свитало је и бројала сам секунде када могу да се искрадем из кревета. Сваки мишић и свака коска на телу су ми бридели у ишчекивању. Журим, јако журим. Не смем да касним. Телефон не престаје да звони. На вратима застанем да се присетим да дишем. Лицем ми се развлачи осмех. Ово је мој град.

Док силазим низ степенице, полако, имајући свест о сваком од степеника, понављам себи, још једном, зашто тог јутра излазим из куће: због свих мојих пријатеља_ица који са којима сам вредно радила читаве године, од прошлогоишњег Прајда у јуну, да помогнемо, да испричамо, да посаветујемо, да подржимо, да оснажимо, да загрлимо и да будемо ту; због свих мојих пријатеља_ица који у том тренутку нису излазили из својих кућа, јер су се плашили, јер нису смели да буду виђени, јер нису знали како би реаговали њихови родитељи, колеге_инице са посла; због свих ЛГБТИ особа и свих грађана_ки Србије који су имали искуства претњи, насиља, вређања, прогањања, ућуткивања и који су учени да су мање вредни због тога што су на било који начин другачији; због себе, моје девојке и сна о слободном животу у коме сваког дана све више живим.

Предивно је суботње јутро, град је будан, немиран како само зна да буде, али не и ужурбан. Паркирам ауто код Скупштине, прелазим улицу и размишљам како је дивно што, осим неколико полицијских аутомобила на платоу испред Скупштине Града, нема ничег неуобичајеног. Туристички аутобус се зауставља да покупи своју групу на месту одакле ће за непуних сат времена кренути колона Поноса Србије ка Тргу Републике.

Развијамо заставе, банере и транспаренте. Делим беџеве људима који почињу да се окупљају. Једу сладоледе и грле ме кад им пожелим срећан Прајд. Медији монтирају своју опрему. Позната и непозната лица су насмејана. Њишу се уз музику. Одговарам на питања, поздрављам се са пријатељима и заборављам на страх и напетост.

Моја мама се врло самоуверено, чини се, прикључује гомили. Љуби ме, туткам њој и њеној дивној пријатељици беџ и транспарент и када ме помало бесно питају где су сви родитељи, удаљавам се да бих сакрила сузе.

Сваки корак који сам направила од како сам стала на чело колоне знала сам зашто чиним. Сваки је имао све више смисла, сваки ме је чинио све слободнијом од сопствених стега и страхова. Носим наочаре за сунце које се пуне водом. Трепћем јако и не скидам осмех са лица. Моја мама и њена пријатељица носе транспарент Подршка је важна и довикују ми: „Уз тебе смо!“. Наспрам плавог неба вијоре се дугине заставе, растачу се транс* боје, шарене се банери, оре се неки весели гласови, а ја их чујем негде у даљини. Срце ми бубња у ушима и хоће да пукне од радости и поноса. Са мном ходају неки људи које волим, а ја ходам због свих који су у том тренутку око мене и због свих оних који тог дана нису били ту. Зато што је важно да се чујемо. Зато што је важно да се видимо. Зато што је важно да кажемо да смо ту и да, још једном, покажемо да наша „другост“ није претећа, да ништа не одузимамо, већ да само тражимо једнака права и право на живот. Достојанствен и ослобођен страха.

(…)

Текст “’Буди (сам) на улици’” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.