Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Тамара Савовић (Блог о социјалном укључивању)

Много је лакше када особе које се држе за руке ходају истим кораком. Тако би и две установе могле да удруже капацитете на решавању комплексних социјалних проблема.

Центри за социјални рад у оквиру сигурних кућа (СК) успевају физички да заштите жртве породичног насиља и пруже им психосоцијалну и правну подршку. Међутим, то је само половина пута ка потпуној реинтеграцији жртава. Друга половина пута је економска интеграција и запошљавање жена које су до тада биле економски зависне и врло често без икаквих квалификација. Нажалост, у нашој земљи не постоје стални програми намењени стицању квалификација и запошљавању жена жртава, што има негативне последице на успешност целокупног сервиса сигурних кућа (почев од продуженог боравка и увећаног ангажовања стручних радника, до већег процента повратница насилнику или назад на сервис сигурних кућа).

У том контексту пожељна је квалитетнија сарадња центара за социјални рад и Националне службе за запошљавање (НСЗ), на дефинисању посебног програма и мера за стицање квалификација и субвенционисано запошљавање жртава породичног насиља, посебно када се има у виду да су оба сектора под ингеренцијом истог министарства – Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања.

Раскорак између уврежених ставова и доступних података?

Стручни радници у центрима за социјални рад сматрају да не би требало да се баве запошљавањем и економском подршком жртвама породичног насиља. Ово је став који се може оправдати чињеницом да социјалних радника има мало, да су преоптерећени послом и да не располажу компетенцијама у области запошљавања.

У ком тренутку престаје брига за добробит ових животно и материјално угрожених жена? Ако се све завршава изласком из сервиса СК, због чега нам се поново враћају? Процена индивидуалних способности од стране водитеља случаја, може да представља преломну тачку у запошљавању жртава, након чега би се проценом њених пословних способности могли бавити стручњаци из НСЗ.

Због чега запошљавање жртава породичног насиља није приоритет? Ако су нам подаци доступни, зашто их игноришемо?

Ако друштво жели да учи, напредује и да се мења, треба да учи на релевантним подацима, који говоре о потребама корисника и корисница. А потребе су негде сасвим очигледне, управо као код жртава насиља.

Подаци из Извештаја о положају и капацитетима сигурних кућа у Србији, реализованог током 2019/2020. године, уз подршку Тима за социјално укључивање и смањење сиромаштва Владе Републике Србије, показују да су жртве насиља у великој већини економски зависне и да је кључ њихове потпуне инклузије у запошљавању. Запошљавање је кључно и за унапређење перформанси постојећег сервиса СК, како у погледу смањења трошкова скраћивањем боравка и смањеним ангажовањем стручних радника, па све до смањења изузетно великог процента повратница починиоцу насиља или назад на сервис СК.

Да ли постоји раскорак између праксе и потреба жртава породичног насиља?

У пракси не постоји системско решење за економско оснаживање жртава породичног насиља кроз стицање потребних квалификација и субвенције за запошљавање.

Недостаје сарадња НСЗ и сервиса сигурних кућа, због чега су потребе жртава породичног насиља занемарене. С једне стране, држава жртве високо приоритизује, спасава им живот и оснажује кроз психо-социјалну подршку, а онда пропусти прилику да их оспособи и запосли и тиме трајно интегрише у друштво. Незапослене и економски зависне, жртве настављају да буду жртве…

Ако систем одбија да сагледа потребе и ако су заинтересоване стране неактивне, жртве насиља су и тада жртве, али институционалне несарадње. Тај status quo траје предуго. Да ли стручни радници треба да се баве економским оснаживањем мање је важно од чињенице да систем не користи све своје ресурсе.

Раскорак са модом или трендовима може да буде и симпатичан, али раскорак између ставова и података и између праксе и потреба може да има велики утицај на животе свих људи.

———-

Текст „Да ли су жртве породичног насиља уједно и жртве институционалне несарадње?” изворно је објављен на Блогу о социјалном укључивању. Остале блогове Тамаре Савовић можете прочитати овде.

Уколико желите да прочитате и текстове других аутора/ки Блога о социјалном укључивању, кликните на линк.