Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Силвана Ставров, Димитровград

Кад нам се буду приближили лепи празници – Нова година, Божић… – ако не верујете у чуда, онда барем искрено пожелите нешто! Верујте ми, чуда су могућа. Како се она десе? Не знам, али из искуства знам да ако нешто снажно и искрено желиш, онако свим срцем, из дна душе – то се догоди!

Ја сам Силвана, живим у Димитровграду, на крајњем југоистоку Србије. Мој град је мали, скроман, као и људи у њему. Али то што смо скромни не значи да не треба да сањамо, да желимо и волимо, да планирамо, верујемо и надамо се.

Када имате оно што вам испуњава живот, онда вам не мањкају ни идеје ни воља ни снага. Мој супруг Саша и наш мали син Кристијан су оно што чини да мој живот има смисао. Мала и срећна породица са великим плановима – то смо ми! Саша и ја смо по занимању економисти и обоје смо запослени. Кристијан је дете од 5 годиница и иде у вртић.

У време кад је Кристијан имао већ три године, доручковао је ајвар и пио јогурт. Сећам се како су му усне у углу биле наранџасте од ајвара, а изнад је имао лепе, беле бркове. Рекла сам Саши: “Сладак је! Као за рекламу!”

Тако се родила идеја: годинама правимо ајвар, по старинском рецепту, онако како су га правиле наше мајке и баке. Годинама смо слушали похвале од људи да је најбољи који су пробали. Па, помислила сам, што га не би пробало још више људи.

У пролеће смо засејали расад паприке у већој количини и површину баште утростручили. Неговали смо је као бебу. Имали смо одличан принос. Све је било добро док нисмо почели са печењем. Укључили смо целу фамилију, сви су радили и мирисали на ајвар!

Појавили смо се на Сајму агробиодиверзитета у организацији општине Димитровград и имали одличну продају, а нама су више од свега годили коментари људи који су пробали наш ајвар. Летели смо високо и срећно! Онако заносно и кројили планове!

Затим је двоје економиста сумирало резултате и аплицирали смо за субвенцију локалне самоуправе. Купили смо ротациону пећ за печење паприке. Могу вам рећи да је то прави благослов. Процес производње убрзали смо вишеструко, а самим тим и количину прерађене паприке.

То је, наравно, подразумевало повећање површине под паприком, што смо унапред и урадили. Затим смо увидели да нам је потребно још подоста ствари које би нам олакшале ситуацију. Јер, знате, постоји неписано правило да у животу не иде баш све тако глатко. Саша је добио премештај на послу и ради далеко од куће, а онда смо ја и Кристијан, мој мали баштован и моја душа, остали сами у башти.

Тада сам видела да не могу све сама и било ми је заиста тешко. Али нисам одустала. Аплицирали смо код Фондације “Ана и Владе Дивац” и добили донацију: моторну леђну прскалицу, млин за млевење паприке, шерпе за укувавање ајвара и замрзивач.

То је било баш у јеку сезоне, па смо паприку млели за трен, а ајвар кували и мешали са осмехом. Захваљујући тој опреми производња нам је те године била дупло већа, па смо направили укупно 1.000 тегли ајвара, онако као некада, без конзерванса и других вештачких додатака – само печена паприка.

(…)

Текст “Као за рекламу!” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.