Влада Републике Србије
Пише: Радмила Урошевић (Блог о социјалном укључивању)
Мирела станује на Газели. У кућици број 67. Направљеној од картона, баченог плеха и шперплоча. То је њена адреса. Има две сестре и брата. Иде у шести разред.
Једног дана, у школи су разговарали на тему „ситнице које нам много значе“. Неки су говорили о мобилним телефонима, патикама… Неки о збиркама привезака, неки о разгледницама добијеним из најразличитијих делова света, дресовима, лексиконима. Мирела се сама јавила. Није била ни једног тренутка у дилеми.
Рекла је: кесе. Обичне кесе. Оне су ситнице, али и крупнице у њеном и животима њених сестара и брата. Деца су је слушала са неверицом, али и интересовањем. Нису разумела, а опет, знали су да је девојчица увек давала сувисле и тачне одговоре. Сигурно је и сад озбиљна. Била је врлодобар ђак.
– Какве кесе? Са бомбонама? Са поклонима? Питала су је наизменично деца, не дозвољавајући да заврши своју причу.
– Обичне кесе, поновила је једноставно Мирела. Ја увек чувам кесе јер знам да ће ми помоћи. Ако пада киша, наша кућица је право мало избушено сито са безброј рупица на крову који тата стално поправља. Ништа не вреди. Кад киша пада напољу, пада и у нашој кућици. Ја тада у пластичне кесе, које ми поклања продавачица у Блоку 28, склоним оно што ми је најважније – школске књиге и свеске. И тада сам мало спокојнија, јер знам да неће покиснути, да ће остати суве.
– Кесе су ми важне и када идем у школу, наставила је Мирела. Мама мени и другој деци стави по једну кесу на сваку ногу и веже око колена. Само тако могу да корачам кроз Газелу и блато у насељу. Када се докопам асфалта, ја их скинем и останем у чистим патикама. Једино тако могу да одем у школу, а да ме не врате. Шта теткице у школи брига што ја живим у блату и не могу другачије да га победим. Ја чувам сваку кесу коју добијем. Свака ће једног дана доћи на ред. Кад видим да неко хоће да баци чисте кесе, није ме срамота да замолим да их дају мени. Много ми још кеса треба до краја основне школе. И мојим сестрама и брату. Знам да их људи у свакодневном животу и не примећују, потцењују их као безначајне и често их бацају када дођу кући са купљеним стварима у њима.
Ђаци су ћутали. Учитељица је рекла да је Мирела дала најбољи пример колико обичне ствари могу да буду важне у нашим животима.
Мирела је добила петицу, а сутрадан…. Учитељица и деца из одељења донели су јој прегршт чистих, нових и шарених кеса…
Мирела је у ствари много волела кишу и да боса шљапка по барицама и прави колаче од блата са другом децом из насеља. Само тада њене кесе су се одмарале и чекале свој ред за важан задатак – да са њом поново крену у школу.
***
Радо се сећам мале Миреле, њене мотивације и решености да вредно учи упркос немогућим препрекама за једну малу девојчицу. Често препричавам ову причу на радионицама и едукацијама на којима говорим, без обзира на то колико слушаоци имају година, а пре свега због оних који увек налазе разлоге како нешто да не ураде и који „чекају“ услове да промене свој и живот своје деце. Мирела је успела да препозна решење.
(…)
Текст „Кесе (Газела)” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар