Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Анита Еркер (Блог о социјалном укључивању)

Има нешто прелепо у том страху да се плаше да приђу, да разговарају, да кажу или покажу (на) нешто. Та озбиљност и ћутња којом граде слике пред својим, мојим, али и туђим очима… тишина, мир; мир свега. Има то нешто у затворености у страх, у повученост у Своје, каткад само Себи; увученост у Себе и далеко – има нешто, али и поред тога што је прелепо, много је тешко.

Тешко, вруће. Нападно.

Има нешто, нешто. Има нешто, лепо а горко, веома тешко. То нешто је довољно провидно да се разуме шта је: другачијост, отуђеност, неразвитак; То нешто, Неразвитак, припојено нежности, девичности, Чистоти.

Чистота и Неразвитак.

Неспокој који туче све скривене невере, жеље за другим, наде за бољим. Контраст који тражи снагу, стабилност и одлучност. Контра која не да мира, нити мир тражи, контра неспокоју, која увек, увек преточи себе у спокој.

А срећна сам. Бити сестра особе која има сметње у развоју је оно за чиме, признаћете, није да многе младе жене жуде. Себи и вољенима желимо лагодан, радостан живот, пун квалитетних догађаја и још лепших памћења. Желимо им срећу и славље. Желимо послове, нове, материје и предмете.

Сестра сам. И не желим ту лагодност и те материје, не желим да сви око мене радосно живе и радују се новом слављу. Жена сам која се радује да најближи, да брат, зна своју меру лагодности, уме своје догађаје и среће. Сваки корак – нови евент, менаџмент стварности који прави вакуум од површних дешавања – његова дефиниција, у његовој мери, у његово време које сматра његовим: он зна шта се ту дешава!

(…)

Текст “Не подмећи ногу, свете” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.