Влада Републике Србије
Пише: Ана Илић (Блог о социјалном укључивању)
Кад је нешто што желим да кажем ван логичне језичке форме, ја то напишем у виду поезије. Или поједем нешто што има укус мојих осећања. Или нацртам нешто што има тај облик. Кад бих могла, можда бих игром и телом начинила покрет који изражава моје мисли. У сваком случају, свет је пун аллтернатива кад је у питању исказивање мисли и осећаја ван разума. Зато оно “нико ме не разуме, не могу то да објасним” нема праву снагу. Па шта ако нико не разуме твоју патњу, или неку твоју жељу, или неку твоју мисао? Није само твој живот јединствен. То не значи да не треба да кажеш или искажеш то, на било који начин. Можда пронађеш праву форму како да се изнесеш то. Можда не кажеш, али се изразиш онако како треба кроз неки свој рад. Живимо у свету где нико никог не разуме, и проживимо осећајући се отуђено и охоло због тога, заборављајући једину особу која може да нас разуме – себе.
Ја не кажем да неко може да те разуме, не може, али кажем само да не требаш ћутати због тога. Зар ионако није себично очекивати од неког да те разуме? Зашто би неко требао да обавља тај посао уместо тебе? Кад ти сам себе разумеш, престаје потреба за објашњавањем. Кажем, “престаје потреба”, а не “престаје објашњавање”. Јер ти и даље треба да говориш све, само нема оне грозничаве потребе, сујете, љутње и гордости кад неко не схвати. А зашто треба причати и даље? То је већ питање смисла живота, али како год одговориш на то питање, смисао сигурно није у ћутању.
Ми, мањине, суочавамо се са неразумевањем не само једне или неколико особа, већ целог друштва. У тренутку кад увидимо да је то цела једна огромна мрежа неразумевања, то нас обесхрабри. Онда ућутимо, изгубивши жељу да се учинимо разумљивим другима, и тад се не учинимо ни разумљивим себи. Тако одустанемо јер очекујемо од других оно што прво треба сами да урадимо.
Они који кажу да разумеју себе, али ћуте пред другима због њиховог неразумевања, се заваравају. Нико не може да кад разуме себе, ћути. Нарочито представници мањина, они увек говоре нечим, неки речима, неки делима, неки животом (чак и ненамерно, прича бива речена, зар није боље бити у контроли тога шта ће да буде речено?). И то има смисла за њих, а другима може да приближно отвори очи у вези неких ствари.
(…)
Текст “Ово је бесплатно!“ у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар