Влада Републике Србије
Пише: Јелена Милошевић (Блог о социјалном укључивању)
После дужег времена и много уложеног труда у Београду од прошле године поново имамо услуге персоналне асистенције. Секретаријат за социјалну заштиту је закључио споразум са Центром за самостални живот особа са инвалидитетом у оквиру кога је 50 особа са инвалидитетом добило персоналне асистенте.
Први пут сам се у пракси сусрела са овим видом услуга пре 15 година када сам у оквиру пројекта Сервис персоналних асистената (СПАС) Центра за самостални живот особа са инвалидитетом Србије први пут у животу добила персоналну асистенткињу – особу која ће ми асистирати одређени број сати сваког дана, онако како јој ја објасним и по плану који направим. На тај начин сам први пут у животу некоме постала послодавац, што је саставни део овог сервиса.
Сећам се да смо тада сви били врло ентузијастични, верујући да ће се Сервис персоналних асистената након завршетка пројекта усталити као део система, постати наша свакодневица, а да ће промовисање у медијима, међу надлежнима и широј јавности о нашем позитивном искуству утицати да се значајно подигне ниво свести о томе шта је персонални асистент и колико је неопходан за самосталан живот особа са инвалидитетом.
Међутим, није све ишло баш тако, а неке недоумице и данас постоје.
Не, персонални асистент не мора да буде медицинске струке. Када особу са инвалидитетом заболи грло – отићи ће код лекара, ако је заболи зуб – отићи ће код зубара, а уколико треба да добије ињекцију – то ће урадити медицинска сестра. Персонални асистент не лечи.
Не треба вам медицинска школа да бисте некоме помогли да се обуче, окупа, једе, да бисте купили, припремили и исецкали храну, обрисали прашину, откуцали текст на компјутеру, отишли са корисником до продавнице или поште, на семинар или летовање. Све што свако људско биће, у зависности од сопствених интересовања и потреба, ради свакодневно, ни не размишљајући о томе, раде и особе са инвалидитетом, само што морају добро да се организују око тога ко и како ће им помагати. Неки могу више тога сами, неки мање, некима је довољна једна особа која ће им асистирати, некима више. Зависи од врсте и степена инвалидитета.
Дакле, посао персоналног асистента је да асистира особи са инвалидитетом око оних активности које не може самостално да обавља и тако омогућава особама са инвалидитетом да, према речима Адолфа Ратзке, једног од оснивача Европске мреже са самостални живот, “компензују ствари које им се чине тешке или немогуће у свакодневном животу“.
Почетни кораци у овом смеру су направљени 1972. године када су активисти за права особа са инвалидитетом на Берклију у Калифорнији основали први Центар за самостални живот, што се сматра почетком Покрета за самостални живот. Центар је произашао из Програма студената са телесним инвалидитетом (Physically Disabled Student’s Program, PDSP), заснованог на идеји да самосталност није мерена активностима које особа може да обави без асистента, већ квалитетом нечијег живота уз помоћ асистента у кућним условима. Према теорији Волфа Волфенсбергера, социолога из Канаде, особе са инвалидитетом „треба да живе у најнормалнијим могућим условима да би се од њих очекивало да се понашају нормално“, а институција ипак не спада у природно кружење.
За ових 15 година, од када сам активиста покрета особа са инвалидитетом, реализовано је више пројеката персоналне асистенције, али, као што сви знамо, сваки пројекат има своје време трајања, а у свакодневном животу нема пауза. Ово није вид услуге који нам мало треба, мало не треба. Треба нам стално, баш као што и персоналним асистентима треба сигуран посао.
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар