Влада Републике Србије
Пише: Зорица Атић (Блог о социјалном укључивању)
На Тргу Републике недавно је одржана манифестација “Милијарда устаје за правду” у оквиру глобалне кампање којом се позива на престанак насиља над женама и девојчицама. На жалост, насиље јесте глобални проблем, а није нешто што се дешава само другима, или међу другима. Нити је резервисано само за сиромашне, необразоване, скрајнуте, маргинализоване, неупућене, неваспитане, нецивилизоване, како бисмо најрадије волели да верујемо. Насиље и насилничко понашање (или његов покушај) може доживети свака од нас.
Дубоко верујем да је један од начина да се овај антицивилизацијски феномен (који прећутно функционише по принципу, кога ћу некажњено да малтретирам ако не своју жену и децу), држи под контролом а правна регулатива спроводи у пракси, тај да се о њему јавно и што више (про)говори.
Ако узмемо у обзир да је насиље над женама је у Србији законом забрањено тек у 21. веку, јасно нам је да се суочавамо са великим и недовољно третираним проблемом у нашој широј заједници.
Многи мушкарци одрастали су у породицама у којима је било насиља, и сада као одрасли сматрају да је њихово насилничко понашање сасвим прихватљиво – чак и нормално. Али, нема ничег нормалног у насиљу према члановима породице. Па ипак, забрињавајуће је колико је насиље у породици уобичајено! У Србији је према неким подацима свака четврта жена барем једном у животу била изложена физичком насиљу у породици. Премда многи случајеви злостављања остану непријављени, нема сумње да је ситуација много гора него што то статистички подаци показују.
Насиље у породици почела сам да “изучавам” (односно да се суочавам са њим) током свог брачног живота. Одрасла сам у патријахалној породици, али у таквој где није било породичног насиља. Било је свађа, отац је био строг и није умео да испољи блискост и нежност према нама деци, умео је и да попије (познати смо као Србија међ’ шљивама), али окрутан и силеџија није никада био. Мајка је била стуб породице. Поред свог посла, бавила се домаћинством и васпитавањем нас деце и нашим емотивним потребама, али су све битне одлуке ипак и увек доносили – заједно. Из садашње перспективе, разумем да је мајка била та која је знала да постави границе прихватљивог понашања и да се као лавица бори да их одржи.
Ту идеју, да се све може заједно, понела сам из породице у живот. Сигурно сам понела и ону другу, да је све на плећима жене и да жена може и мора да амортизује сваку ситуацију, да је на њој сва одговорност, и да по сваку цену мора да штити своју породицу, макар штошта и отпела.
Нико нас не учи брачном суживоту, а све бајке се редовно завршавају тиме да су “живели срећно до краја живота”. И даље учимо на примеру својих родитеља, а остаје можда за другу половину 21. века темељније освешћивање о овом важном питању. Како изабрати животног сапутника? На шта обратити пажњу и предупредити могућност лоше процене? Данас постоје бројни течајеви за професионалну орјентацију и избор занимања према личним талентима и склоностима, а све ми се чини да би корисно било да се припремамо и подучавамо и за овај други, велики и важан избор.
Насиље у породици појављује се у различитим облицима: Физичко насиље укључује батињање, ударање по глави и телу, чупање косе, повреде оштрим и тупим предметима, шутирање, дављење, бацање на зид или под, наношење опекотина, итд. Сексуално насиље подразумева сваку повреду полне слободе и полног морала, сваки вид деградирања и понижавања на сексуалној основи, силовање, сваки вид присиљавања на сексуални однос. Психичко насиље се односи на застрашивање, константно критиковање, потцењивање, емоционалне претње и оптужбе, емоционално уцењивање, стварање конфузије и несигурности код жртве, посесивно понашање, постављање нереалних и неостваривих очекивања у односу на жртву, вербално злостављање, излагање жртве притиску, испољавање злостављачког ауторитета, непоштовање жртве, злоупотреба поверења, неиспуњавање обећања, емотивна резервисаност, минимизирање, порицање и пребацивање кривице за насиље, изолација, узнемиравање и малтретирање. Економско насиље подразумева насилно одузимање новца и вредних ствари, контролисање зараде и примања, трошење новца искључиво за задовољење сопствених потреба, неиспуњавање обавезе издржавања необезбеђених чланова породице, забрана члану породице да располаже сопственим, односно заједничким приходима, забрана члану породице да се запосли и оствари сопствене приходе, одузимање средстава рада, наметање обавезе сталног подношења детаљних извештаја о трошењу новца и др.
Злостављање жена је систем контроле, то је начин на који мушкарац одржава моћ над женама и породицом, начин на који мушкарац присиљава жену и породицу да задовољи његове потребе – емотивне,физичке, сексуалне, економске.
Постоје правилности које прате случајеве насиља у породици: назива се Циклус злостављања у породици и креће се у три фазе:
Фаза подизања тензије: Ово је фаза кад у мушкарцу почиње да се нагомилава бес. Понекад је бесан на своју супругу или породицу, понекад због свог посла или нечег што нема никакве везе са женом и децом. Ова фаза може бити дугачка или кратка (дани или минути). Фаза акутног злостављања: У овој фази мушкарчев бес експлодира и он почиње да малтретира жену. Може да је ошамари, шутне, гурне, да баца ствари на њу. Насиље може да укључи и силовање и сексуално малтретирање. Коначно, мушкарац искали свој бес и стане. Фаза поновног успостављања везе (или фаза меденог месеца): Ово је фаза када се мушкарац извињава и често обећава да више неће повредити жену. Понекад ће чак и заплакати и молити жену за опроштај. Говориће жени како му је она неопходна. Мада је могуће да мушкарац стварно верује у оно што говори, ово је време када он увелико манипулише. Он често објашњава жени шта је то она урадила чиме је изазвала његов бес и тиме окривљује жену за сопствено понашање.
Захваљујући наведеним циклусима, лаганим увертирама, драматичним обртима и стишавању акутне ситуације, будућа жртва се проналази у учвршћује у својој улози трпљења постепено и неосетно. Као Дантеови кругови пакла, пролази се један по један стадијум, и након неког времена, чини се да тако мора бити и да нема назад…Али, ако назад не постоји, постоји напред. А ићи напред значи рећи НЕ и одлучити се на велике и корените промене. Потпуно природно, сви се плашимо промена и неизвесности, али у овом случају, промена може бити само промена на боље.
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар