Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Транскрипт говора Ненада Ристића на 32. Београдском Ignite-у “Укључи се бр. 3” (29. октобар 2015., Impact Hub, Београд)

“Сине мој, заврши ти факултет, видиш какво је време дошло, како ћеш наћи сигуран и добар државни посао?” То су ми говорили моји родитељи и ја сам, следећи пример два старија брата, уписао факултет.

Међутим, пошто сам факултет схватио озбиљно, већ на половини друге године сам видео да ћу опет очистити годину у јуну и да ћу лето провести радећи – апсолутно ништа. То ми некако није било довољно и одлучио сам да лето проведем радећи у Америци. Тада сам први пут добио онај осећај у стомаку: ууу, ово ће да буде занимљиво! Када сам схватио да у Америци за један дан могу да зарадим месечну плату у Србији, то ме је потпуно променило. Добио сам крила капитализма, долетео у Србију и имао невероватну жељу да оснујем нешто своје, да отворим своју фирму. И заиста је тако: кад имате невероватну жељу – ону бесконачну жељу – ништа не може да вас заустави у процесу да остварите оно што сте замислили. И тако сам основао своју прву фирму у домској соби. Ништа нисам знао. Кажу да је сваки почетак тежак – мени ништа није било тешко, све ми је било занимљиво! Бавили смо се слањем студената у Америку и после три године смо постали једна од три најбоље агенције у Србији. Најбитније што сам из тога добио јесу знање и самопоздање. Посао је ишао добро, али то мени некако није било довољно…

Чуо сам разговор мог брата и његових колега о томе како хоће да напусте пројекат на коме су радили две и по године – компликован софтвер за казина и слот машине. Једноставно нисам могао да допустим да две и по године тако падну у воду! Улио сам пројекту нову енергију, основали смо бренд и фирму. То је за мене било потпуно ново, никад раније нисам радио ништа слично и добио сам онај осећај у стомаку: ууу, ово ће да буде занимљиво! Почели смо да дистрибуирамо наше производе на територији Србије и околних земаља и посао је ишао добро, међутим, мени то није било довољно…

Стицајем околности, разговарао сам са другом који је у то време био професионални тениски тренер у Сједињеним Америчким Државама, и он ми се пожалио да му је потребан софтвер за управљање тениским академијама. Рекао ми је: “Ја бих то направио, али не знам ништа о програмирању.” Тада сам помислио: “Не знам ни ја ништа о програмирању, још мање знам о тенису – хајде да то направимо!” Пошто никад ништа слично нисам радио, опет сам добио онај осећај: ово ће да буде јако занимљиво! Направили смо тај софтвер и успешно га дистрибуирали у једну од највећих академија у САД. Међутим, погађате, мени ни то није било довољно…

Један пријатељ из иностранства ме је питао: “Да ли би ти било занимљиво да дистрибуираш суплементе који се користе у медицини?” Поново се створио онај осећај: ууу, ово може да буде занимљиво! Рекао сам себи: “Чекај, радио сам са студентима, радио сам са казинима и коцкарницама, са тениским академијама… Једино што нисам радио јесте медицина!” И наравно, много смо научили, а сада већ три године дистрибуирамо наше производе на територији Србије и околних земаља.

Кад ме питају која је то једна ствар која дели предузетника од некога ко то није, кажем да је за неуспех крив страх од грешке. Мислим да је за тај страх делом одговоран наш образовни систем који кажњава грешку. Кад ме питају какви су људи предузетници, кажем да су то потпуно нормални, непосебни људи, јер предузетницима сматрам оне људе који предузимају нешто у животу. Ако предузимају нешто, значи да су предузетници. Углавном ме питају који су мотиви да покрећем све те ствари. Рекао бих да је за мене то комбинација три мотива: један мотив јесте онај осећај у стомаку (ууу, ово ће да буде занимљиво!); други мотив је знање, образовање, учење нечег новог; а трећи мотив је новац – награда која стиже на крају процеса.

Које је ваше гориво? Зашто устајете ујутру?

***

32. Београдски Ignite “Укључи се 3”, посвећен обележавању Међународног дана борбе против сиромаштва и теми социјалног укључивања, одржан је 29. октобра 2015. године у простору Impact Hub-а (Македонска 21) у Београду, у организацији Тима за социјално укључивање и смањење сиромаштва Владе Републике Србије и Удружења „Србија у покрету“.

Десет сјајних и инспиративних говорника је и овог пута, уз превод на знаковни језик и у простору који испуњава стандарде приступачности, у петоминутним наступима представило шта за њих значи социјално укључивање. Тако је публика могла да сазна: како у Србији изгледа живот са HIV/AIDS; да ли наше друштво прихвата особе које су промениле пол; да ли је кретање помоћу колица препрека за активан живот; како својој породици изградити дом сопственим рукама; како кроз самозапослење стићи до посла који се воли; како музика може да помогне у оснаживању младих; како свако од нас може помоћи избеглицама које пролазе кроз Србију; како инклузивним образовањем подржати професионални развој особа с аутизмом; да ли је могуће водити активан живот и након 60. године живота.

Ненад Ристић за себе каже да је “верник предузетничке религије”. Заљубљен је у процес реализације идеја. Мисли да је много важнији пут него циљ. Ненад Ристић има иза себе неколико неуспешних и неколико успешних пројеката. Воли изазов и такмичења. Мисли да се не боји ничега, а заправо се много плаши монотоније.