Влада Републике Србије
Пише: Ирина Дукић (Блог о социјалном укључивању)
Главни јунак у позоришној представи Дар је дечак Коста. Он је посебан и другачији. Он има дар. Причу о љубави, различитостима, правим вредностима, прихватању себе и других публици је на несвакидашњи, занимљив и дирљив начин представила глумица Народног позоришта Милена Ђорђевић. Представа се бави аутизмом, инклузијом, као и осталим видовима посебности и инвалидитета. Своју прву режију, за коју је награђен признањем “Мирослав Беловић” потписује Милош Ђорђевић, глумац у сталном ангажману Народног позоришта. У комаду хуманитарног карактера играју: Стојан Ђорђевић, Милена Ђорђевић, Милан Ковачевић, Боба Латиновић, Маја Ранђић, Зорана Бећић и Јелена Ћурувија. Костиме је осмислила Вања Поповић, дизајн тона потписује Јован Чета, а графички дизајнер је Андреа Сунтурлић.
Уколико сте пропустили да погледате овај комад, позоришна трупа “УРА” одиграће представу Дар у АКУД “Бранко Крсмановић” (Балканска 4) 28. јануара 2018. у 20 часова. Улазнице за представу можете резервисати на Фејсбук страници академског позоришта.
Тим поводом, разговарам са ауторком Миленом Ђорђевић.
Представа Дар бави се једном, можемо рећи, осетљивом темом, аутизмом. На који начин сте се припремали за ову тему?
Комад Дар настао је као моја потреба да подржим и, ако могу, бар мало помогнем особама са аутизмом и њиховим породицама, али и свима онима који су различити и посебни. У мом окружењу има особа са аутизмом и имала сам прилике да видим кроз шта пролазе не само особе са аутизмом него и њихове породице кад се сусретну са окружењем које из страха или незанања није подржавајуће.
Веома вешто сте избегли било какве трагове сажаљења и патетике у представи. Да ли сте, на тај начин желели да скренете пажњу – али стимулативно и афирмативно – на аутизам? У смислу да је то тема о којој је потребно више говорити и боље је разумети?
Представа служи сензибилизацији публике на ову тему, развија емпатију и мења гледаоца. А освешћен појединац је најјача карика у друштву. За мене је инклузија промена у нама и отварање према онима који су различити. То можда делује утопијски , али једина права промена је она коју учинимо са собом. Тек тада наше ближе окружење бива и само подстакнуто на промене, а онда се тај талас чисте енергије шири и добија много шире димензије. Са тог полазишта сам и почела припреме за рад на овој представи уз сарадњу родитеља деце са аутизмом и консултацијама са стручњацима.
Глумци и цела екипа која је радила на представи врло су верно пренели стања ликова у једној економски (и емотивно) нестабилној породици. Јесте ли од самог почетка желели да представите такву породицу или је разлог у томе што се већина породица у којима постоји особа са аутизмом сусреће са таквим проблемима?
Средства коришћена за рад на представи су била осмишљено сведена, преко режије, глуме, сценографије, костима до музике. Држећи се принципа “мање је више”, не потенцирајући оно што је текстом дато, извукли смо на површину оно што је суштина комада, а и живота уопште – једноставност! Највеће истине су увек врло једноставне, али их ми људи често мисаоно искомпликујемо и на тај начин побегнемо од суштине.
(…)
Текст “Прича о љубави и прихватању” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар