Путовање ка инклузији : Инклузија

Пише: Снежана Лазаревић, сарадница више организација које се баве заступањем права особа с инвалидитетом и деце са сметњама у развоју

Током августа је било много текстова у новинама и телевизијских прилога о догађају на београдском аеродрому, када дечаку са аутизмом није био дозвољен улазак у авион због узнемирености. Не желим да анализирам саопштење авио компаније, Директората цивилног ваздухопловства, изјаве родитеља, јер суштина није у томе ко је у праву, да ли ће бити тужбе, да ли су криви родитељи – суштина је да један уплакани дечак није отпутовао на море и да је, по мом дубоком уверењу, било могуће и на други начин разрешити ову ситуацију.

Као мајка младића са аутизмом, много сам размишљала о овом догађају и присећала се сличних ситуација у којима смо и сами били. Одмах да кажем, деца и особе са инвалидитетом, па ако хоћете, посебно деца и особе са аутизмом, стално се сусрећу са неразумевањем, страхом, препрекама, не само у саобраћају већ чим напусте своја четири зида – у домовима здравља, продавницама, биоскопима, болницама, школама. Један од разлога је њихово необично понашање, а често и узнемиреност. Зашто и како долази до тога тешко је описати у једном кратком тексту, а још теже је дати „рецепт” како је могуће решити проблем, па је можда најбоље да цитирам свог сина Стефана, који објављује своје текстове на Блогу Тима за социјално укључивање и смањење сиромаштва:

„Правила су ми веома важна и потребна да бих лакше функционисао. Важно ми је да знам шта се од мене очекује – како треба да се понашам на различитим местима, у одређеним приликама, када ће се шта одвијати, када ће се завршити, шта ће бити после тога. Желео бих да све ово знам како бих могао унапред да се припремим. Када се догоди нешто непредвиђено не знам како да се понашам и то ми много тешко пада. Због тога, људи треба да воде рачуна о овоме, али изгледа да многи то не разумеју.

Кад сам био мали, увек сам волео да путујем истим путем… Када би тата променио трасу, ја сам се нервирао и плакао. Родитељи су покушавали да ми најаве промену пута, на пример, говорили су ми да ћемо пре одласка у Завод свратити код деде, или у неку продавницу, па ми је то лакше падало. Међутим, нису увек могли да ми најаве те промене, јер нису могли да предвиде да ће на путу да буде неки застој, судар, радови. Смишљао сам како себи да олакшам и решио сам да у колима жмурим уколико не идемо путем којим сам очекивао. Важно ми је било и то да се кући враћамо путем којим смо и отишли па су то моји родитељи поштовали. Кад сам почео да користим мобилни телефон са камером, смислио сам још један начин да себи олакшам – снимао сам пут којим сам волео да идем, па сам га у случају промене гледао…

Кад сам самостално почео да се возим градским превозом, родитељи су ми објаснили како треба да се понашам, где се чека аутобус, шта да урадим ако је случајно неки застој, где и када треба да пређем улицу, да не треба да стојим на вратима да би људи могли да улазе и излазе и слично. Међутим, нико ми никада није рекао да треба да устанем старијим људима, трудницама и онима са малом децом. Једном сам се враћао са тренинга, био сам мало уморан и седео сам у аутобусу. Одједном ми се обратио повишеним тоном неки старији човек, тражио је да му устанем и казао ми да брукам омладину. Било ми је веома непријатно јер нисам знао да треба да устанем старијима. Неколико дана био сам узнемирен због те ситуације, али сам научио правило и од тада увек питам неког старијег да ли треба да му уступим место. Недавно ме је једна жена похвалила да сам лепо васпитан и захвалила ми се што сам јој устао.“ (Текст „Зашто су ми важна правила, распоред и зашто су ми тешке промене?”)

Описани догађаји показују да је веома важно припремити дете на оно што га очекује. Ако узмемо пример аеродрома, детету са аутизмом неће бити довољно само најавити да ће, на пример, морати да чека на ред да би се предао пртљаг, а да ће након тога ићи у авион. Оно треба што прецизније да чује колико дуго ће чекати – ако уме да гледа на сат, може му се казати у колико сати ће се чекање у реду завршити (то је, признаћете, тешко предвидети). Други начин може да буде да се детету каже колико људи има у реду пре њега – ми смо таквим стратегијама прибегавали у чекаоницама код лекара. То је помагало у оним ситуацијама када се не би догодило нешто непредвиђено, на пример, да неко уђе преко реда, када би било веома тешко смирити га. Зато смо увек носили у чекаонице књиге и новине, или бих ја чекала у реду а мој супруг шетао са Стефаном ван зграде, и када проценим да се наш ред приближава, позивала бих их да се врате. Све ово о чему сам писала захтева много енергије и ангажовања родитеља, а није увек ни могуће – шта урадити када не могу оба родитеља да буду присутна?

Родитељи могу донекле да припреме дете, али шта треба да ураде запослени који пружају неку услугу? Не мислим само на поштовање прописа и закона, мислим на професионализам који подразумева да се свима омогући коришћење, овог пута, услуга авио компаније. Дакле, професионалац треба да размишља о томе како да дође до тог циља, а не како да свакога ко се не уклапа у шаблон склони и тиме смири ситуацију. Верујем да је у случају дечака са почетка текста у питању пре био страх заснован на предрасудама него лоша намера. Али за такво поступање нема оправдања јер се није покушало са једноставним решењима – понудити детету слаткиш који воли, одвести га у неку мирну просторију и пружити му прилику да се смири, увести га преко реда на чекирање, утешити га. Енергију треба улагати у решавање проблема, а не у тражење изговора зашто се поступило на одређен начин и цитирање чланова закона и правилника. Дете са аутизмом има право да плаче исто као и свако друго дете и нема разлога називати га агресивним због тога, нити оно својим плачом може да угрози било чију безбедност.

(Текст је изворно објављен као Уводник 47. Билтена о социјалном укључивању и смањењу сиромаштва.)