Влада Републике Србије
Пише: Анита Еркер (Блог о социјалном укључивању)
У моменту младости, када увидиш да нечија младост никада неће престати, нетрудом, грешком; у моменту када та младост не ствара љубоморне пориве егоцентризма већ нагон да помогнеш; у тренутку када су туђе младости одвећ постале прошла стварност – а његова будућност и, ма колико се мењали, ма колико промене додавале и крале карактерне особине људскости – баш тада, само тада, знаш да то није снага, већ немоћ одрастања. Туп бол који не тера на врисак већ баца лед у лице; бол који охлади и чека душу да се сама, оснажена, догреје себи.
– Која ти је омиљена боја? Жута или плава?
– Плава
– Није, ти волиш жуту. Која ти је дража, плава или жута?
– Жута
– Жута или плава?
– Плава
– Плава или жута?
– Жута
Никада више ништа нисам питала. И када сам питала, нисам давала предлоге. Јер сваки предлог њему, био би мој. Јер сваки предлог зарад њега, био је мени. И никада више нисам желела да осети да умем, пред њим, пред душом коју држи на длановима, да осети да умем да не умем. Морам да умем, јер не смем да питам хоће ли ме научити све оно што само брат уме.
А уме. Уме, да не уме.
У том умећу незнања дуго сам губила воље и љубави, не схвативши да је управо то океан из којег израња оно најважније: сраслост. Сраслост мана и жеље, ураслост улога, стопљеност година у небројање. У свом том неумећу изражавања схватила сам да је израз друштвена норма, а да је изразити се – личност. А имам ли појма о каквом Бићу надреалне стварности свим овим редовима говорим?
– Жута или плава?
– Плава
– Плава или жута?
– Жута
Сраслост улога као нова стварност породичне среће. Лево или десно су неважне смернице; топло, љуто, уморно или тешко. Све су то придеви који помажу да опишеш стање и/или осећање. Ми то немамо. Немамо јер он нема. Ми смо срасли у тишину која не процењује зрелост по годинама већ брзини мисли и адекватности правовременог реаговања. Аутизам се тиме храни, од њега јача: правовременост. Спремност услед најслабије неспремности, оштрина чула и могућност разазнавања промишљеног од изазваног поступка. Никада нисам имала брата: болно; скоро никада нисам осетила сигурност старијег најближег рода, гена који делим: болније. Скоро никада нисам допустила да ме то уплаши. Засигурно никада нисам дозволила да га тиме дефинишем. Животно никада нисам замерила нити осудила. Никада нисам имала брата јер сам имала нешто много више: научила сам да је имати заједнички, повратни глагол. Дознала сам, помоћу њега, да су улоге добијене следом рађања – олакшица, помоћ у оријентацији, опипљива мерна јединица одрастања.
– Која ти је омиљена боја? Жута или плава?
– Плава
Могла сам ту да станем, зар не? Брат каже плава, мала сестра каже плава и клима главом спремна да се куне у ту плаву. Могла сам. Али нисам, јер да јесам, ја бих била Улога; била бих, не само улога, већ Улог друштва зарад стабилног културолошког обрасца. Да сам стала, стајала бих и даље тамо, верујући у плаву, слепо терајући моје Биће да уме своју улогу; гурајући га у провалије очекивајања, не признавши различитост, не давши њему да каже Ја сам.
(…)
Текст “Речи су променљиве, осет никада” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар