Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Миодраг Почуч (Блог о социјалном укључивању)

Појам приступачних информација подразумева могућност да се приме, разумеју и користе све јавне информације – звучне, писане и/или тактилне, општи сигнали опасности/узбуњивања… Такође и хоризонтална и вертикална сигнализација коју свакодневно користимо у саобраћају. Најзначајнији елеменат приступачне информације јесте формату коме се она преноси. Свака информација корисницима треба да буде пренета на више начина, јер се тако проширује број оних који је могу примити и користити.

Уколико је информација дата само у звучном (аудио) формату, врло је вероватно да неће допрети до свих – нарочито до особа које имају оштећење слуха или су, у датом тренутку, били заузети другом активношћу или разговарали са неким. Стога је значајно да се свака информација пренесе у више различитих формата, на пример, истовремено и звуком и светлосним сигналом, писмом и симболом, или звуком-писмом-симболом-тактилно. Тако каже теорија, која је увек неколико корака испред праксе. А колико пракса, заправо, демантује и ограничава теорију?

Највише ме поражава чињеница на који начин информације саопштавају радио и телевизија, речју поједина средства масовне комуникације. Гледање домаћих филмова, серија или различитих тв емисија – политичких, забавних, те образовних, представља мисаону именицу за велики део популације у нашем друштву. Зашто? У Србији има око 80.000 особа са оштећењем слуха који немају никакав приступ таквим радијским или телевизијским садржајима. Њихови аутори, медији у којима се презентују, као и дистрибутерске куће отворено дискриминишу грађане.

Закон о спречавању дискриминације особа с инвалидитетом, међутим, у 35. члану недвосмислено прописује обавезу надлежних државних, покрајинских и институција локалне самоуправе да у области медија предузму мере како би обезбедили приступ информацијама и комуникацијама свима, употребом савремених технологија. Посебно се то односи на РТС. Када сте, међутим, на Јавном сервису погледали домаћу титловану емисију или вести?

Недавно сам први пут у животу гледао домаћи филм. Био је титлован. То задовољство причинила ми је групица ентузијаста која је превела стотинак наших филмова. Била је то, свакако, мала револуција у мом животу. Невероватно шта све човек из њих може да сазна … Шта ће бити с кућом? Запалићу је! … И тата би сине… Да ли бих икада ваљано разумео пријатеље док изговарају такве реченице?!

С друге стране, титловање српских филмова на хрватски језик недавно је код нас изазвало буру негодовања. Нажалост, као да све баш морамо тумачити на националној основи. Коментари, прилично подругљиви и, наравно, неутемељени, заснивали су се махом на критици да се наше комшије праве да не разумеју језик који читав свет разуме. Скоро да никоме није пало на памет да комшије, у ствари, то чине због особа с оштећеним слухом, како би и њима учинили доступним наше културно или тек кинематографско наслеђе.

(…)

Текст “Село гори, а баба …” Миодрага Почуча у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.