Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Миленка Матић (Блог о социјалном укључивању)

Различитим каналима комуникације до нас све чешће допиру поруке о важности подстицања развоја детета и креирања сигурног окружења у којем дете учи, истражује и осећа се спокојно. Креирање сигурног и подстицајног окружења од најранијег узраста један је од задатака родитеља.

Родитељство је важан и одговоран задатак који подразумева и бројне изазове. Не постоји инструктажа или диплома која нам даје гаранцију да ћемо бити довољно добри родитељи. У свакодневним активностима већина родитеља тежи да своју улогу испуни на најбољи могући начин. Међутим, велики број родитеља остаје збуњен и фрустриран пред наизглед непресушним изазовима родитељства. Као што нам потврђују родитељи и малих беба и тинејџера, такви изазови постоје у свим развојним фазама детета.

Поступање родитеља према детету требало би да представља релативно доследан начин понашања и успостављања односа са дететом. То поступање је дводимензионалан процес, а кључне димензије које га чине су контрола и топлина. Контрола подразумева ниво слободе и самосталности детета, а топлина се односи на емотивни однос према детету (топао или хладан). Укрштањем ових димензија добијамо четири родитељска стила, а то су: ауторитаран, пермисиван/попустљив, избегавајући/занемарујући и ауторитативан. Ову родитељску типологију креирала је Diana Baumrind на основу истраживања о интеракцијама родитеља и детета.

Ауторитарни стил родитељства подразумева високу контролу и очекивање послушности од стране детета, а ретко исказивање топлине према детету, јер је претпоставка да ће се дете тако размазити. Приступ који укључује контролу и ауторитарни стил представља константну борбу и надметање ко је јачи, ко има моћ, ко побеђује. Родитељ који негује попустљив стил не поставља ограничења, нема дефинисаних правила, а са друге стране је веома топао и благ. То су родитељи који се постављају као другари својој деци. Избегавајући стил подразумева одсуство родитељске укључености, сем бриге о основним потребама детета (исхрана, одевање). Ауторитативни родитељи постављају захтеве и јасна правила понашања; родитељ је одлучан, образлаже и објашњава постављене захтеве. Овај стил код деце развија одговорност. Са друге стране, атмосфера у породици је емоционално топла и подржавајућа. Могуће је готово сва родитељска понашања сврстати у неке од наведених димензија родитељства, као што је могуће препознати да се стилови мењају или преклапају зависно од узраста детета и других фактора. Ипак се може закључити да деца ауторитативних родитеља развијају одговорност, социјалну компетенцију и поверење, регулацију понашања и емоција, независна су, емоционално прилагођена, задовољна и друштвено одговорна.

Родитељске стратегије које доприносе одгоју здраве и среćне деце представљају позитивне родитељске стилове који подстичу аутономију детета, а остварују се: подржавањем дететових истраживања и укључивањем детета у доношење одлука; праћењем и адекватним одговором на потребе детета; разумевањем дететовог емоционалног изражавања и подршком при именовању осећања; подстицањем позитивних понашањаи постављањем јасних правила, са јасним очекивањима.

Једна од дефиниција позитивног родитељства каже да је то континуирани однос родитеља и детета или деце који укључује бригу, подучавање, вођење, комуницирање и доследно обезбеђивање потреба детета. У седмогодишњој лонгитудиналној студији (поновљено истраживање) Pettit, Bates и Dodge (1997)* испитивали су утицај позитивног родитељског стила код деце предшколског узраста. Подржавајуćе родитељство било је повезано са бољим прилагођавањем касније у школи и мањим проблемима у понашању. Штавише, овакво родитељство је заправо ублажило негативни утицај фактора ризика као што су сиромаштво, породични стрес и самохрано родитељство на накнадне проблеме у понашању деце. Ова и бројна друга истраживања показују да је однос детета и родитеља од пресудне важности за развој личности детета и његову успешну социјализацију. Позитивно родитељство засновано је на учењима развојне психологије и теорији социјалног учења и ослања се на становиште да деца на свет долазе са основним алатима и капацитетима да остваре свој пут оптималног раста и развоја. Када родитељи имају неко знање о развоју детета, посебно када су свесни развојних прекретница и разумеју шта стоји иза одређених понашања, они боље могу да одговоре на изазове родитељства. Такви родитељи прецизније одређују способности свог детета, толерантнији су и подржавају вештине своје деце. Они реагују на своје дете и комуницирају са њим са више емоционалне осетљивости, а атмосферу карактерише топлина и расуђивање. Повезују се са својом децом и учвршћују релације кроз разговор, читање или причање прича. Они, такође, креирају оптимално и повољн(ије)о окружење за учење тако што деци стављају на располагање материјале прилагођене узрасту и тренутном нивоу њиховог развоја. Резултат је да таква деца имају боља постигнућа – попут бољих оцена у школи, већег самопоштовања, бољег социјалног функционисања и мањих проблема у понашању – јер имају бољу емоционалну и контролу понашања. Постоје бројни алати и стратегије подржани научним истраживањима који су доступни родитељима. Ови ресурси пружају информације о уобичајеним изазовима који су саставни део родитељства и прате различите етапе развоја детета, а које сасвим сигурно сваки родитељ препознаје. На пример, на интернет страници UNICEF-а позитивно-родитељство може се пронаћи видео материјал који се бави овом темом на интерактиван и разумљив начин.

*Pettit, Gregory S; Bates, John E; Dodge, Kenneth A. (1997) Supportive Parenting, Ecological Context, and Children’s Adjustment: A Seven-Year Longitudinal Study, Wiley

———-

Текст „Стилови родитељства и позитивно родитељство” изворно је објављен на Блогу о социјалном укључивању. Остале блогове Миленке Матић можете прочитати овде.

Уколико желите да прочитате и текстове других аутора/ки Блога о социјалном укључивању, кликните на линк.