Влада Републике Србије
Ијеома Мадуеке дотерује сашивену одећу у Progetto Quid-у. ©Chris Welsch
Ана Фискале је покренула Progetto Quid желећи да ствара моду, запошљава особе које припадају осетљивим групама становништва и у исто време користи одбачени текстил.
На овакву идеју Ана Фискале је дошла пре шест година, тако што је своју дефиницију успеха окренула наглавачке.
У то време се суочавала са тешком унутрашњом контрадикцијом. С једне стране је имала слику о себи – која је била заснована на сјајним академским постигнућима и интелекту – као о снажној независној жени која жели да има међународну каријеру. С друге стране се у себи осећала слабо, неодлучно и неспремно да направи било какав корак без туђег одобрења. Насилна веза у којој се налазила терала је да преиспитује сваки свој корак.
Прекретница за Фискале, како каже, била је преиспитивање значења речи „крхкост“, када се користи да опише њу или друге људе. Запитала се, шта би било када би своју крхкост посматрала као полазну тачку, а не као ограничење? За њу и за друге људе који су били злостављани, нису имали среће или су били натерани на лоше изборе?
Тако се родио Progetto Quid.
Ову причу Фискале прича све чешће од како расте успех њене компаније – имала је чак и прилику да у 2017. години одржи TED презентацију под називом „Фактор крхкости“.
Стварање „додатне вредности“
Фискале се вратила у свој родни град Верону на северу Италије и почела да ради на остваривању своје идеје покретања компаније специјализоване за друге шансе и претварање слабости у снагу, како за њу тако и за друге. Рекла је да је одувек волела да украшава своју одећу и да је увек била фасцинирана модом, а успут је сазнала да италијанске модне куће и произвођачи тканина бацају велике количине материјала који остану као вишак после одабира оних који ће се користити те сезоне. Ово ју је навело да размишља о томе да ли је могуће сачувати овај одбачени материјал и искористити га како би се обезбедило запослење за особе којима је потребна помоћ да стану на ноге.
„Компанија се зове Quid јер је то латинска реч која значи да нешто има додатну вредност. Ми мислимо да наш пројекат има додатну вредност јер запошљава угрожене слојеве становништва дајући другу шансу одбаченим материјалима. Наш симбол је штипаљка за одећу јер обједињујемо друштвене, еколошке и тржишне вредности.“
Оснивачица Progetto Quid-а, Ана Фискале ©Chris Welsch
Progetto Quid производи женску одећу у ограниченим серијама до 300 комада – серије су ограничене јер сваки комад може да се производи само док има материјала. Quid има пет бутика у северном делу Италије, укључујући један у Венецији, а одећа се продаје и преко интернета и у преко 100 продавница које продају различите брендове. Компанија такође производи ташне, цегере, наруквице и траке за косу, у највећој мери од тканина које би у супротном биле бачене. Једна је од ранијих победница/ка годишњег Турнира социјалних иновација ЕИБ института, који препознаје и подржава европске социјалне предузетнике, а чији је главни циљ остваривање друштвеног, етичког или еколошког утицаја.
Радно јутро у просторијама Progetto Quid фабрике, зујање великог броја шиваћих машина испуњава ваздух просторија за производњу. Фискале каже да се Progetto Quid недавно, у августу 2018. године, преселио у нову зграду, а већ простор постаје тесан за особље, шиваће машине и магацин за тканине, без обзира на то што је већи број запослених који се баве администрацијом, дизајном и прављењем прототипа већ смештено у другу зграду која се налази у близини.
Покретање позитивних промена у свом окружењу
Компанија која је у 2013. години бројала три запослена, до данас је порасла и запошљава 120 људи. Компанија произведе око 100 хиљада комада одеће и годишње заради 2,8 милиона евра.
У главној просторији фабрике, Ијеома Мадуеке маказама скида лабаве кончиће са шарених блуза које су управо сашивене. Каже да је Progetto Quid био благослов за њу и за многе друге.
„Лепо је место – помаже људима из угрожених слојева“, каже она. „Ова компанија је помогла многим људима, укључујући и мене.“
Фискале каже да око 60 посто запослених у компанији потиче из неке рањиве групе. Компанија има две радионице у затвору у Верони и неке од затвореница које имају искуство рада у овим радионицама, а које су недавно пуштене на слободу, почеле су да раде у компанији. Једна жена је из затвора дошла да ради у фабрику и постала супервизор контроле квалитета и паковања, рекла је Фискале.
Неке од жена које су запослене су жртве трговине људима. Неке су лечене зависнице од дроге или алкохола. А неке су старије жене које су изгубиле посао у италијанској модној индустрији и које су са собом донеле непроценљиво искуство које им омогућава да обучавају остале запослене.
На нивоу на коме се налази складиште, један спрат испод фабрике, Марко Пенаци ради на свом инвентару тканина. Неколико километара најразличитијих текстила – од најфиније италијанске вуне до невероватно шареног полиестера за купаће костиме – завијено у колутове чека на полицама, које се простиру од пода до плафона, тренутак када ће дизајнери тражити да се пошаљу на њихов спрат. Пенаци, који је много више од главног магационера, путује по целој Италији у потрази за донацијама у виду материјала.
За Пенација, који је по занимању медицински брат и који је радио на друштвеним пројектима у Сједињеним Америчким Државама пре него што се придружио компанији, разноликост особља је оно што ову компанију чини привлачном.
Продавачица Кармен Фуско, лево, и Sara Zechinatto у Progetto Quid продавници у центру Вероне ©Chris Welsch
„Оно што је супер је чињеница да смо овде сви колеге, без обзира на то одакле долазиш“, каже он. „Овде, ти ниси твоје порекло.“
Пре него што се вратио свом послу, додао је да у компанији такође постоји осећај заједничког циља.
„У почетку сам радио као волонтер, али смо сада прави модни бренд и морамо да се такмичимо са другим модним брендовима. Увек има још нешто што би могло да се уради“, каже Пенаци.
Касније тог истог дана, у елегантном Progetto Quid бутику у старој Верони, продавачица Кармен Фуско је слагала одећу како би је изложила. Питали су је шта мисли да ли људи више купују одећу због приче која се налази иза бренда или због саме одеће.
„Рекла бих и једно и друго“, одговорила је. „И ја сам била купац пре него сто сам почела да радим овде; увек сам се осећала добро кад купим одећу овде зато што доприносим друштву. Али је морало да буде нешто што ми се свиђа.“
Аутор текста и фотографија: Крис Велш (Chris Welsch)
Текст „Друга шанса за људе и тканине” изворно је објављен овде: Second chances, for people and fabric. Тим за социјално укључивање и смањење сиромаштва Владе Републике Србије преноси овај прилог уз љубазну дозволу ЕИБ Института.
***
Још од 2012. године, социјални предузетници из различитих делова Европе сваке године се такмиче на Турниру социјалних иновација, усмеравајући своје напоре и креативне умове у правцу осмишљавања јединствених решења за свакодневне проблеме који се често превиђају. Учесници Турнира су до сада помагали маргинализованим групама, стварали начине да се уштеди енергија, градили заједнице које оснажују своје чланове и чланице.
Институт Европске инвестиционе банке (European Investment Bank Institute) недавно је почео да објављује прилоге у којима предузетници образлажу своју мотивацију за поједине пројекте, описују своје наде и тежње и говоре о напорима које су уложили како би превазишли препреке које постоје у области социјалног предузетништва.
Кроз своје подухвате, актери ових прича пронашли су начин да остваре позитивну промену у свету. Придружите им се и пронађите своју инспирацију.
pdf [3 MB]
Оставите коментар