Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Транскрипт говора Селене Симић 35. Београдском Ignite-у “Штафета је у мојим рукама” (25. мај 2016., Impact Hub, Београд)

Кад вам кажем да сам бубњарка, сви помислите да је то ултра-мега-гига кул: „Wow, девојка свира бубњеве!“ А видите како је мени: већина људи мисли да су бубњари глупи, неки људи мисле да су жене глупе, а ја сам још и плавуша… Осим што сам се помирила с тим да су неки људи таквог мишљења, помирила сам се и с тим да нећу имати нежне шаке, да ће ми руке изгледати као да се бавим цепањем дрва, као и да ћу кроз живот да се крећем с теретом од око 15 kg, колико су тешке све оне чинеле, добоши, педале и остале компоненте бубњева које морам да вуцарам са собом.

Шалу на страну (иако у њој има много истине), бити бубњарка у Србији није баш лак задатак. Ја долазим из мале средине, из града Смедерева, где сам доскора била једина бубњарка икада. Када би људи чули чиме се бавим, обично би ме називали неким погрдним именима и алудирали на то да сам хомосексуалне оријентације. Мени, која сам тада имала 14 година, нимало није било свеједно због тога.

Није ми свеједно ни кад организатори концерата одлуче да не исплате хонораре женским бендовима. Није ми свеједно када други бендови стављају женске бендове у последњи план. Није ми свеједно ни кад се деси оно најгоре – да публика дође на концерт зато што очекује да ће женски бенд свирати лоше.

Управо због тога сам, заједно са Femix мрежом женског стваралаштва, одлучила да направим бубњарске радионице за девојчице узраста од 10 до 14 година. Ми верујемо да ће бити мање дискриминације ако буде више жена које свирају тзв. „мушке“ инструменте и ако се деци, док су још мала, стави до знања да не постоје „мушки“ или „женски“ инструменти, већ да су инструменте правили људи за неке друге људе. А у категорију људи, сложићемо се, спадају и мушкарци и жене.

Организовале смо и одржале радионице у три града: у Београду, Смедереву и Панчеву. Испрва смо биле јако скептичне да ли ће се девојчице уопште пријављивати, да ли ће бити интересовања. Оно што нас је оборило с ногу јесте то што смо у Београду имале преко 70 пријава за радионице и што смо добиле огромну подршку од родитеља и њихове деце. У Смедереву смо се такође изненадиле. Наиме, на презентацији радионице појавило се једва десеторо људи са децом, а онда на првом часу шок: преко 20 девојчица! То је, за мене лично, била огромна победа – после скоро десет година сам дошла назад у свој родни град и видела да ту и даље постоје неке девојчице које желе да раде нешто другачије и које имају храбрости да се упусте у музичке воде. Логично, нашли смо још инструмената и пет дана радили са 21 девојчицом.

Нажалост, овај свет не можемо да мењамо инстант, неким чаробним штапићем. Зато верујем да су ови мали кораци веома значајни за креативнију, равноправнију, разноврснију музичку сцену у Србији и друштво у целини.

Сви знају ко је наша гитаристкиња Ана Поповић. Лично сматрам да девојчицама треба пружити подршку, како би на нашој сцени било много више Ана Поповић, како би имале на кога да се угледају и како би им све то било много лакше. Многе девојке које знам одустале су од свирања зато што нису имале довољно подршке. Свако од нас се на различите начине бори са критикама, свако у неком тренутку пожели да одустане ако нема подршку од људи у околини. Зато апелујем на све вас: ако у својој околини имате неке сестре, маме, другарице, девојке (…) које желе да свирају неки неуобичајен инструмент или да се баве било чиме што је мало другачије – подржите их у томе и не дајте им да одустану!

Где ја то уопште свирам? Свирам у бендовима Фанданго, Вибратор у рикверц и Nemesis, а поред тога и у бубњарском бенду Балканска лавина, који предводи Драгољуб Ђуричић. Као што видите, то је много посла. Фанданго је женски панк-рок бенд који постоји већ шест година, а заједно смо наступале пред 11.000 људи на тргу у Смедереву, као предгрупа за Тап 011; имамо пуно објављених синглова и освојиле смо друго место на Београдском ауторском рок фестивалу (БАРФ). Вибратор у рикверц је женски панк бенд који иза себе већ има објављен албум под називом Само површно и комерцијално, више спотова који се емитују на MTV-у, као и гостовања на свим значајнијим фестивалима у Србији и региону. Nemesis је једини женски melodic death metal бенд у Србији. Можда јесте једини melodic death metal бенд, али није једини женски метал бенд – постоји и Jenner, у коме такође привремено свирам, јер је њихова бубњарка трудна. Поражавајуће је да Србија има само два женска метал бенда. Са три бенда некако и могу да се изборим, али са четири јако тешко. Зато апелујем да подржите жене у својој околини да се баве чиме год желе да се баве и да свирају шта год хоће да свирају, јер би било јако лепо да има више бубњарки (…).

***

35. Београдски Ignite на којем су активни млади из Србије преносили своја инспиративна искуства о борби за инклузивно друштво одржан је у среду, 25. маја 2016. године, у простору Impact Hub-а (Македонска 21, Београд).

У Србији забрињава велика незапосленост и неактивност младих – чак 43,3% младих у Србији је незапослено. Међутим, активним односом према сопственом развоју и развоју друштва допринос младих од непроцењиве је вредности. Шесторо младих људи који се свакодневно активно залажу за друштво једнаких могућности су, уз превод на знаковни језик и у приступачном простору, у динамичним петоминутним наступима са публиком поделили идеје о томе која је улога младих у борби против предрасуда, развоју инклузивног образовања, рушењу препрека на које наилазе особе с инвалидитетом, бризи о старијима, социјалном предузетништву, промоцији родне равноправности, итд.

Селена Симић је чланица ОПА организације и Femix мреже женског стваралаштва. Сматра да је музика уметност која је одувек имала моћ да промени свет и утиче на људе. Покреће је свирање бубњева, бендови у којима свира и феминизам. Селена Симић је била менторка на бубњарским радионицама за девојчице у Београду, Смедереву и Панчеву, реализованим у сарадњи организација Femix и Реконструкција женски фонд. Снимила је више синглова и спотова са бендовима Фанданго, Вибратор у рикверц и Nemesis. Селена себе описује као женску верзију Петра Пана, а посетиоцима Београдског Ignite-а говорила је о свирању бубњева као неочекиваном избору за једну девојку и женама у музици.