Стихови и међуљудски односи : Инклузија

Иза решетака (Фото: Игор Чоко)

Пише: Ђорђе Васиљевић (Блог о социјалном укључивању)

Пре сад већ деценију, посматрајући око себе врење хабитата у коме сам битисао записао сам следеће стихове:

Питали су ме какви смо између себе:
И зачудо мада сви носе неко бреме нечисто
бити Србин, Мађар или Ром ко зна зашто није исто.
А свако гледа другог да превари, ошамари или макар огребе.

Та строфа, око које се касније свила цела песма, ме је на неки начин прогањала и прогања до дан данас.

Елем, још једно од мојих веровања је оно у „цикличне кругове”. Дакле, све има свој почетак, мању или већу дужину трајања и обавезан крај. Сходно томе, логично би било да ништа није бескрајно али у хабитату са почетка овог текста ипак постоји један изузетак који пркоси свим правилима. Наиме, константним понављањем у свим условима тог места доказало се да је људска глупост бескрајна. Човек би помислио, макар гледајући стране филмове, да заједничка мука спаја људе. То је вероватно само зато што протагонисти тих филмова нису са Балкана. Ми једноставно волимо поделе. Почев од оних историјских на ројалисте и републиканце, па до ових данашњих ситнијих на градове, села, крајеве, навијачке групе и слично. И тако дођемо до парадоксалне ситуације да на месту где фали квака са унутрашње стране врата, где нема јаја на око за доручак јер их је једноставно прекомпликовано испржити за толики број људи, где нема чак ни обичне виљушке, којом се поносимо још од средњег века, зато што може бити употребљена као „оружје”, уместо да има више људскости и разумевања има их нажалост мање.

Колико год становници свакодневне Србије мислили да су останком са ове стране зида изнад оних који су прекршили друштвене и законске норме, права истина је да је паралелна Србија само мало суровије извитоперено огледало ових првих. Па тако у њој зависно од поднебља у коме се њене затворене заједнице налазе, срећемо разне поделе и угњетавања.

У „Забели” доминантни „наши” често „газе” припаднике влашке националне мањине. У „Митровици” улогу Влаха играју Мађари, а у „Нишу” бар једном годишње страдају „Пазарци”. Што се тиче мањих установа, оне прате тренд ових већих само са варијацијама на тему и притом и она већина и оне страдале мањине имају још једну касту испод, а то су Роми.

Е сад, Рома има веома пуно у институцијама паралелне Србије, и то из разних разлога од вишка лоших животних услова па до мањка елементарног образовања, али то нипошто не знаци да су они мање вредни људи. Често сам упркос противљењу другова из редова „наших” функционисао са „мањинама“ па би их у разговорима питао што се не уједине са Ромима, јер онда би стање на свим местима отприлике било „пола напрема пола” и онда нико не би имао већину, а самим тим ни мандат да влада над неким другим. Међутим, добијао сам поражавајући одговор. У глобалу, част изузецима, свима њима је лакше кад знају да има неко ко пролази горе од њих.

Наравно, формални систем се јасно изјаснио кроз закон о извршењу кривичних санкција да је ово о чему причамо забрањено и побринуо се репресалијама да се такви случајеви санкционишу као пример осталима. Проблем са поштено замишљеном идејом „не дирај никог па нећеш ни бити кажњен” се пружа на два фронта. Први, нереално је плашити осуђенике казнама кад после дужег броја година сви почну због хроничне досаде као мантру да понављају: и промена на горе је понекад добра, и корак у самицу понекад је одмор. И други, закон пишу паметне главе, али га спроводе обични људи. Рецимо то овако: осуђеници после довољно времена почну да личе на оне који их чувају, али наравно тај процес иде и у обрнутом смеру, па је понекада изнимно тешко убедити стражара припадника „наших” да једнако поштује права и штити сваког осуђеника, па чак рецимо и Мађара који је дошао у затвор зато што је мучио и убио Србина.

Својевремено, док је први павиљон у Митровици у просеку имао осамдесет људи у соби, моја маленкост је покушала да да допринос рушењу тих чувених „одувек традиција”. Па сам тако искористио своју позицију у неформалном систему и увео неку врсту социјалног програма. Трудили смо се на разне начине да свака индивидуа у соби има целу одећу, један оброк дневно који се разликовао од државног менија, пола кутије цигарета и једну кафу. На крају је то тако добро ишло да је после пар месеци велики број сапатника, без обзира на националну припадност, из других соба желео да пређе код нас. Буквално се чекало место. А онда се десила сецка. „Наши”, међу којима је било и мојих другова, су ме позвали на састанак. Већина неформалног система је одлучила да заводска популација није спремна за мој напредни експеримент. Излишно је рећи да сам без обзира на лепи тон молбе морао да се повучем као јединка. Оно што ме је највише фрапирало је била индиферентност баш тих мањина којима су услови наше собе највише погодовали. Оне, као и сви други, су прихватиле повратак старог система без и једне речи противљења као да је то нешто нормално само по себи…

(…)

Текст “Стихови и међуљудски односи” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.