Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Транскрипт говора Јасмине Бараћ Перовић на 39. Београдском Ignite-у „Укључи се бр. 5” (24. октобар 2017. године, Impact Hub, Београд)

Људи су различити – неко се рађа са црном кожом, неко са белом; неко хода на две ноге, неко помоћу штапа, а неко гура колица. Често волим да кажем: да, јесам различита и другачија, ја сам непоновљива! Некада се и шалим на свој рачун – да сам заносна. Онда ми сви кажу: „Па добро, јеси, симпатична си…” Не, заносна сам – кад ходам, заносим на све стране!

Нисам бирала да будем другачија и различита. Као већина деце, рођена сам здрава. Тренирала сам тенис и карате, сањала сам, попут свих девојчица, да будем глумица, стјуардеса… Али, стицајем околности, када сам имала само 15 година неизлечиво сам се разболела. Сусрела сам се са прогресивном мишићном дистрофијом у којој настаје инвалидитет, који је код мене већ 100%. И нисам се сусрела само ја, већ и цела моја породица.

Срећа у несрећи је да сам имала предивну породицу. Моја покојна мајка ми је давала ветар у леђа, иако је и њој било тешко; читава шира породица је била здрава и први пут се суочила са таквим проблемом, а мајка је била јака и храбра. Мој брат је запоставио свој живот да би ми помагао, а ево, и данас је са мном – без њега не бих могла да одвојим три дана за ово путовање, јер је особи с инвалидитетом тешко да организује макар и три сата, треба да одеш до тоалета, а не можеш сам, треба неко да те подигне… Моја породица је подредила живот мени. Брат је студирао са мном, а своје студије је завршио десет година касније. Сваког дана ме је носио до факултета и назад.

Да ли сте знали да 80% девојчица с инвалидитетом никада не упише школу, а камоли да је заврши? Ја сам имала ту срећу, али се затим поставило питање: шта даље? Чула сам да су лекари рекли родитељима: „Лек не постоји, болест је прогресивна, завршиће у колицима.” Шта ће бити са мном? Само сам желела – као и сви – да имам породицу: да се једног дана удам, да родим дете… Али, са моје тачке гледишта, то је изгледало невероватно тешко. Мислила сам да сам сама у свему томе и да ће ме родитељи оставити у некој установи. Кажем, ја сам имала среће с дивном породицом, али шта је са онима који немају породицу? Шта је са онима који немају могућност да се изборе за своје жеље?

На срећу, упознала сам дивне људе у Удружењу студената са хендикепом и у организацији „Из круга”, и стигла сам чак и до Владе Републике Србије, где сам са министарком Зораном Михајловић потписала један пројекат за Сигурну кућу – да урадим нешто важно за нашу државу. Сусрела сам се са градоначелником Ниша – ја, која не могу сама ни да уђем у Скупштину, већ петоро људи мора да ме узноси уз степенице – да урадим нешто битно, не само за мој град, него за целу земљу.

Можда нисте знали, али жене с инвалидитетом у Србији немају никаква права. Оне немају право на усвајање деце; када се и удају – што је ретко – чешће се разводе него мушкарци с инвалидитетом; ако доживе инвалидитет у браку, већа је шанса да их мушкарци оставе, него да је обрнута ситуација; здравствени систем нема одговоре за нас – немате ниједан гинеколошки сто доступан жени с инвалидитетом; сви вас одвраћају од мајчинства (ја сам невероватно желела свог сина Страхињу и ризиковала сам свој живот због тога); када се жена с инвалидитетом разведе, дете јој одузимају, па или припадне оцу или се води у хранитељску породицу… Дакле, нисмо двоструко дискриминисане – вишеструко смо дискриминисане!

Али, то не сме да нас обесхрабри! Управо су ми све те препреке дале снагу да се борим даље! И ако паднем (а на Ортопедији сам чест гост, само ове године четири пута), па будем опет у колицима, па устанем, ја се поново вратим у борбу и не дам да ту буде крај. Борим се да се промени законска регулатива, да жене с инвалидитетом имају једнака права, да се за њих уведу бенефиције, системи подршке и услуге, као што су персонална асистенција, приоритет при упису у вртић и остварењу права на ужину у школи, а не да им се одузме дете. То је најлакше – уништити тако не само један живот, већ читаву породицу! Дајте да, уместо тога, уведемо сервисе подршке. Ја ћу се се борити и изборити, а то очекујем и од свих вас и знам да ћете ми бити партнери у томе!

***

39. Београдски Ignite под називом „Укључи се бр. 5”, посвећен социјалном укључивању, одржан је у уторак, 24. октобра 2017. године, у београдском Impact Hub-у. Организатори догађаја – Тим за социјално укључивање и смањење сиромаштва Владе Републике Србије и Удружење грађана „Србија у покрету” – на тај начин су, већ пету годину заредом, традиционално обележили Међународни дан борбе против сиромаштва и мотивисали учеснике/це и посетиоце да се боре за инклузивно друштво.

Посетиоци Београдског Ignite-а су имали прилику да чују личне приче презентера и презентерки о томе како својим свакодневним залагањем граде друштво једнакости за све, и добију одговоре на питања: како активно старење продужава младост; на који начин треба развијати вештине деце без родитељског старања; како изгледа дан продавца часописа Лицеулице; како живе и школују се деца мигранти; да ли девојчице могу да буду рокерке; има ли слободе после одслужене затворске казне; ко су особе које пружају подршку женама са инвалидитетом; који су проблеми свакодневице транс особе у Србији; како оснажити особе са инвалидитетом кроз програмирање; како је једна млада жена постала успешна предузетница.

Јасмина Бараћ Перовић је дипломирана правница из Мреже „Из круга – Србија” и долази из Ниша – града који је ове године добио Награду Заштитника грађана за развој свеукупне приступачности. Награду су подржали и Тим за социјално укључивање и смањење сиромаштва Владе Републике Србије и Стална конференција градова и општина (СКГО), а свој удео у том подухвату има и Јасмина. Јасмина је на Ignite-у испричала како се бори за жене с инвалидитетом, посебно мајке, а желела би да њена прича дође до доносиоца одлука који би могли да утичу на промену законске регулативе у циљу побољшања положаја жена и особа с инвалидитетом у Србији.