Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Ива Ераковић (Блог о социјалном укључивању)

„Ја сам те родио/ла, има да ме слушаш!“, „Мени не можеш да кажеш нећу!“, „Мораш да га послушаш – он је старији“, „Док си под мојим кровом, има да буде како ја кажем!“, „Шта ти имаш да мислиш, ради како ти се каже“. Ово су само неке од уобичајених флоскула које смо чули, доживели, употребили или истрпели. Најчешће их изговарају родитељи у уверењу да је безусловна послушност деце позитивна и неопходна, али их често употребљавају и васпитачи, наставници, док се касније кроз живот могу чути у сличним варијацијама од ментора, шефова, партнера…

Већ у овој полазној тачки јасно је да постоји веза на релацији ауторитет – беспоговорна послушност, која не подлеже преиспитивању, што често може да буде чувени „пут до пакла поплочан најбољим намерама“. Ова спрега је обично друштвено утемељена и базира се на аутократском систему мишљења и поступања и ауторитарној култури, где је васпитање деце заправо почетна карика. Да намере ауторитета не морају да буду „најбоље“, суочавамо се нажалост тек када се догоде емоционалне, физичке или комбиноване (зло)употребе деце. У таквим случајевима злоупотреба се крије на два нивоа: како у перфидној употреби послушности деце, тако и у тешкој злоупотреби позицији моћи особе која се као ауторитет представља, а заправо је пуки насилник.

Ауторитет vs ауторитарност

У времену у којем су родитељи „заглављени“ између разних савремених и традиционалних модела васпитања, затрпани разноразним теоријама и саветима, неретко ће посегнути за ауторитарним родитељством, јер „Шта је фалило нашим старима?“. Ауторитарно родитељство подразумева строгост и јасно поставља ограничења и правила о којима нема „дискусије“ – не узимајући у обзир стварне потребе, жеље, па ни могућности детета.

У породици у којој се ауторитарни приступ спроводи, грешке не смеју да се понављају, правила су алфа и омега, а њихово кршење се санкционише кажњавањем. У овом специфичном низу контроле, када дете затражи објашњење зашто је кажњено, родитељ ће одговорити са „Зато што ја тако кажем“, јер ако се деца не повинују правилима, родитељ може да изгуби ауторитет и контролу. Каква је то порука у одрастању детета? Она која јасно каже да сопствена мишљења и осећања нису битна када се нађете пред ауторитетима – тј. онима за које се претпоставља или подразумева да то јесу. Ипак, најважније неразумевање одвија се у чињеници да ауторитарност и ауторитет нису и не могу бити једнаки, као што ни ауторитарно друштво није исто што и друштво које негује здраве ауторитете.

Ауторитарно, ауторитативно и пермисивно васпитање

Дајен Бомрајнд, пионирка и једна од најистакнутијих истраживачица у пољу родитељских стилова дефинисала је три основна типа односа родитељ-дете: ауторитарни, ауторитативни, пермисивни. Сем ауторитарног (крутог, строгог) стила, ауторитативни (демократски, доследан) васпитни стил одговара топло-ограничавајућем васпитном ставу, карактерише родитеље који охрабрују вербалну комуникацију и иницијативу детета. Контрола је релативно висока, али разумно прилагођена узрасту детета и поставља јасне захтеве и границе понашања. Пермисиван (препопустљив) стил имају родитељи који постављају ниске захтеве уз слабу контролу, уз висок ниво топлине и подршке, при чему се сваки дететов захтев задовољава.

Неки аутори додају на ова основна три типа односа и индифирентан (занемарујући) стил родитељског васпитања. Овај став подразумева потпуну небригу о детету, дете је препуштено само себи јер му недостају правила и топлина. Присутно је емоционално занемаривање детета као последица тога што су један или оба родитеља често одсутни од куће или преокупирани нечим другим – радом, сиромаштвом, зависношћу, разводом или болешћу.

Иако послушност родитељима омогућава да дете усмеравају у правцу развоја самоконтроле и појединих позитивних карактерних особина, оно што се често заборавља јесте да се дете не може и не треба на послушност присилити. Понекад се за послушношћу посеже само да би дете појело оброк, завршило домаћи, распремило собу, што спада у стицање потребних навика. Међутим, када су деца послушна из пуке навике, принуде или страха, то значи да механички обављају обавезе и говоре лажи када то не ураде, што ће се пренети и на одрасло доба.

Све у свему, ако непрестано наређујемо детету и строго га кажњавамо за сваку грешку, оно ће се на крају или побунити или сломити, а у оба случаја удаљиће се трајно од родитеља. Као одрасла особа имаће велику шансу да постане константни бунтовник или несрећни послушник.

Послушност није покоравање

Деца будно посматрају одрасле, прво родитеље, а затим и учитеље и наставнике. Они виде колико су одани и посвећени нечему, да ли су истрајни у животним начелима, које вредности заступају. Исто тако лако уоче ако је то неискрено, или се модел понашања разликује од онога што изговарају. Тако, бити послушан не значи беспоговорно се покоравати, то није однос “посилног и господара”. Послушност постоји само када особа чини нешто јер уважава ауторитет онога који нешто од ње тражи или налаже. Рационални ауторитет је заснован на поштовању и прихватању суштинских вредности, а никако на страху и присили. Све остало је пуко покоравање, које обликује непожељан друштвени консензус, у којем су вредности нејасне, конструисане и неискрене.

Опасности глорификовања „чврсте руке“

У полазној премиси према којој је добро дете искључиво послушно дете, крије се обиље малих и великих замки. Оне ће несумњиво нашкодити остваривању пуних потенцијала детета, развоју креативности и критичности, а временом ће одгојити медиокритете, грађане/ке којима је лако манипулисати и контролисати их. Постоје и замке које су директно опасне за интегритет, па чак и безбедност детета, будући да дете постаје доступно различитим врстама манипулатора и предатора, што нажалост може остати неуочено све док се дете не нађе у позицији жртве, када је непоправљива штета већ начињена.

Педофилија: Тамна страна послушности

Иако се родитељи најчешће плаше нападача „из жбуња“, страшна истина је да и педофили злоупотребљавају концепт апсолутне послушности, те да се најчешће крију у особи „од поверења“ у кругу где се дете креће. Треба имати на уму да је то смишљен план насиља над дететом и може трајати годинама пре него почне право злостављање. Након сексуалног злостављања, педофили настављају да манипулишу дететом низом претњи, уцена, док се истовремено нуди детету као помоћ и ослонац, чинећи га тиме још рањивијим и изолованијим. Дете се осећа издано, посрамљено, криво јер је „дозволило“ да га повреди неко коме је безусловно веровао/ла. Ови осећаји могу трајати годинама, па и деценијама, а ако злостављање остане сакривено између жртве и починиоца, наноси огромне последице на емоционални и сексуални живот одрасле особе. Колико год се чинило да је немогуће да родитељи/старатељи не примете нешто овако девијантно – пракса показује да се то нажалост дешава, те је савет експерата да на сваку промену понашања детета добро обрате пажњу и потраже стручну помоћ.

Истраживања која су спроведена током протеклих неколико деценија показала су да ауторитарно родитељство често одгаја децу која су склонија анксиозности и депресији и имају ниже самопоуздање у односу на децу родитеља са другачијим стиловима васпитања. Исти проблеми уочени у раном узрасту преносе се и на одрасло доба. Деца која нису добила довољно искуства преговарања постану адолесценти, а касније и одрасле особе, сломљене воље, у страху од ауторитета и са проблемом заузимања за себе. „Добро васпитана деца“ коју је ауторитет сломио, постају послушници, јер их мотивише само жеља да буду узорни и „исправни“. Она обично неће имати проблема током школовања, али када одрасту често имају разне емоционалне и менталне изазове, а социјално су апатични и неопонирајући, заправо – друштвено искључени.

Где је корен глорификовања патријархалне ауторитарности и строгоће?

Чини се у томе што се повратак једног дела родитеља „чврстој руци“ појављује као контратежа тврдњи да су данашња деца размажена. На ту тезу лако се лепи патријархални образац традиционалистичког романтизовања прошлости у којој се знало „ко коси, ако воду носи“ , деца су знала „где им је место“, а родитељи су смели да их „науче памети“ без страха да ће им се „накачити“ социјалне службе и бранитељи права детета. У том послушничком заносу, велики број родитеља ће безрезервно прихватити „чврсту руку“ и изван породице, која ће њихову децу извести „на прави пут“. Међутим, иако је већини људи незамисливо, између строгог учитеља и потенцијалног злостављача – понекад је јако танка црта. Одговорност родитеља у томе да васпитањем не одгоји „савршену“ жртву – јесте огромна.

Физичко кажњавање формира потенцијалну жртву

Значајан број родитеља у Србији сматра да телесно кажњавање није насиље, будући да: „То што га понекад истучем, не значи да ће постати насилник“. „Ипак, уколико пошаљете поруку да је насиље прихватљиво, с обзиром да га и ви користите, дете ће усвојити такав начин понашања као сопствени модел, јер не познаје ниједан други. Друга страна могућег исхода јесте да у будућности остане жртва, као што је и данас. Односно: када постану одрасле особе, задрже модел везивања и „пронађу неког другог насилника“ – сматра педагошкиња Јелена Холцер.

Занимљиво је да су се родитељи у Србији, поводом најаве законске забране батина, масовно побунили. То је још један доказ да као друштво негујемо дубоко патријархалне и ауторитарне васпитне методе.

Да би дете било способно да уважава ауторитет без страха, мора да осећа поверење, да осети да је признато, доживљено и прихваћено такво какво јесте. За развој таквог здравог односа према ауторитету, важна је и фаза опонирања. Један од најважнијих задатака родитеља јесте да дете у раном узрасту науче разлику између не могу и нећу, и оснаже дете да је НЕ – легитиман одговор. Једино тако, смањиће шансу да им деца постану лака мета предатора или одрасли безусловни послушници.

Сурово васпитање поткрепљује сурови друштвени систем

Занимљиве су везе ауторитарних друштвених система и васпитних модела. Немачки пулмолог Јохана Харер написала је 1934. године књигу под називом „Немачка мајка и њено прво дете”. Књига која је продата у 1,2 милиона примерака промовисала је ригидни, сурови систем родитељства, према којем, на пример, бебе одмах након рођења треба да буду 24 сата изоловане од мајке:

„Не узимајте дете из кревета, не носајте га около, не љуљајте нити га држите у крилу, чак га немојте ни мазити. Дете тако врло брзо научи да је довољно да завришти и тако призове саосећајну душу па ће тако доћи у центар пажње. Након кратког времена, оно ће захтевати такву пажњу и сматрати да је такво поступање једино исправно, па више неће престати и тражиће увек изнова да га узимате у наручје, носите и љуљате. И тако сте створили малог и немилосрдног насилника“, писала је Харер.

Док је нацистичка странка заузимала Немачку, ова учења су постала програм обуке мајки Трећег Рајха, који је у наредних 10 година усвојило најмање 3 милиона жена. Недавни чланак часописа Scientific American преноси истраживање психотерапеута Хартмута Радеболда, који је установио да је њен рад привукао две групе жена: оне које су већ биле повезане с нацистичком странком и оне које су саме пролазиле кроз емоционалну трауму из сопственог детињства. Последице овог васпитног модела осећале су се и 80 година касније, а оно што је свим пацијентима било заједничко јесте сећање на књигу „Немачка мајка и њено прво дете” која стоји на полици са књигама у њиховој соби.

——-

Текст „Ауторитарни родитељи и послушна деца: од добрих намера до опасних исхода” изворно је објављен на Блогу о социјалном укључивању. Остале блогове Иве Ераковић можете прочитати овде.

Уколико желите да прочитате и текстове других аутора/ки Блога о социјалном укључивању, кликните на линк.