Влада Републике Србије
Брат.
Пише: Анита Еркер (Блог о социјалном укључивању)
,,Видећеш, није то ништа страшно. Он је сасвим нормалан дечак”, каже ми.
,,Хајде, не гледај у под, није то ништа страшно и нема шта да разумеш’’, осећа наглас.
Имала сам шест година када сам сазнала да ће он заувек имати шест година.
,,Можда ће се мало више играти кад порасте, али то је твој брат и, чак и када не показује, ти мораш да знаш да те он воли”, додаје мешајући фил за ролат.
То је мој брат.
То је особа која уме да буде брат. Дете у уму човека, клинац у телу одраслог мушкарца. Младић који и сада, као до тада, воли тај ролат до сржи.
Слаткост дечјих колача и шербета у обличју човека.
Требало ми је пола декаде да се сетим да ми је то рекла. Дете као дете. Игра, санкање, борба око тв управљача, торте; дувамо свећице и грлимо се као најсрећнији предшколци. Да, то још увек траје, али 2007. сам први пут и истински то сазнала: да траје. На бини REX-а, у старој јеврејској згради у сред Дорћола, обасјана са 40 степени јаким рефлектором држећи микрофон тежи од туча, стајала сам и говорила помоћу А4 листа папира. Те јесени, тик пре зиму, схватила сам да колена не клецају зато што нешто не знаш већ зато што не знаш како оно што знаш да промениш. Цупкала сам након, а не пре реченог, јер тело није умело да реагује на то да други имају ‘реакције’. Конкурс се звао ,,Сви смо једнаки у томе што смо различити” и ја сам баш на њему морала да победим. Бедак. Али, зато и јесам схватила. Гледајући занемела лица док читам истину својих седамнаест, а родитељских тридесет и пет година; истину коју бирам да ме осмехне док њима лије сузе до груди и пупка. Сузе и дрхвавица пуна ”али, али” емоције цупкала ми је, она иста колена, наредних два сата.
Цупка их и сада.
Али сада знам разлог туђег разлога, па је цупкање предуслов реаговања.
Са шест дознала, са седамнаест схватила. Не могу рећи да ми је требало дуго јер једно је знати, а сасвим друго живети са аутизмом. Та срж разноликости у јединству истог. Та борба која трепери од снаге, а коју веома тешко усмерити; емоција која има цену; реакција која кошта окружење, не јединку. Е управо о томе ћу вам причати: Не шта је аутизам и како неко не може да га разуме већ – због чега неко истински не жели да зна како изгледа живот особе која има сметње и потешкоће у развоју. Јер, баш у томе и јесте цака.
—
Брат.
Рођен осамдесет и шесте, на дан када се цео свет шали.
Висок, мудар; набусит.
Спреман за осмех, игру и славље; спреман за радост – не само своју већ ма чију.
Веран и искрен, преискрен у опажању. Поман и креативан. Темпиран. Суштински темпиран и осмехнуто-анксиозан. Темпирана бомба спремна да дочека грешке. Довољно јак да ако пукне, пукне код тебе, јер због тебе није срећан. Та вера у истинитост поступка, у обећање. Не усуди се да аутизму кажеш да хоћеш нешто, ако нећеш. Не дозволи аутизму да те узме за реч, ако ти речи маштовито теку. Не покушавај да аутизму кажеш не може, ако већ зна да постоји начин да можеш.
Е па, драги неаутистични свете, баш у томе и јесте цака.
Аутизам је огледало неспремности контекста (материјалног, људског и душевног) да призна себи истину коју следи и/или може да уследо. Бити аутистичан значи имати свој свет. Имати свој свет значи не прихватати туђ, изграђен. Изграђен, значи имати способност градње. Аутизам је огледало неспособности изградње ичега сем себе у том свету. Аутизам ломи огледало кад год пожелиш да његов уграђен свет, доградиш. Не дирај дечје. Не дирај аутизму темпо живљења. Не дорађуј недорадиво. Пробај темпо. Придобиј темпо својим, верно.
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар