Влада Републике Србије
Весна Бјелкић је пет година била на списку незапослених у Националној служби за запошљавање, а сада има плату
Општина Ириг и локални Центар за социјални рад носиоци су пројекта „Унапређење социјалне инклузије” у оквиру кога је 13 корисника значајно поправило квалитет живота, а 10 незапослених радно ангажовано.
Прва јутарња обавеза на послу за Весну Бјелкић (46), која је пет година била на списку незапослених лица Националне службе за запошљавање, јесте да каже „Добар дан“ баки Дари Бојчић (82) и њеном непокретном супругу чика Сими. Потом заложи ватру у шпорету у трошном, али уредном дому двоје времешних Ирижана који су због болести и старости већ неколико година непокретни у постељама. Потом им Весна, по образовању пољопривредни техничар, скува доручак, поспреми по кући, па натенане прича вести из варошице. И она је становница Ирига – јединог брдовитог града Војводине, смештеног на обронцима Фрушке горе – чији Центар за социјални рад, један од најмлађих у Републици (формиран 2011. године), заједно са локалном самоуправом спроводи пројекат „Унапређење социјалне инклузије деце и одраслих са инвалидитетом кроз увођење нових социјалних услуга у општини Ириг“.
Весна је од јуна 2016. ангажована са још седморо колега на пословима персоналне асистенције одраслим особама са инвалидитетом. Помоћ за петоро школараца са сметњама у развоју пружа двоје личних пратилаца.
– Са 46 година живота нико није хтео да ме запосли. Радила сам на разним пословима. Када сам чула за овај пројекат одмах сам се пријавила, каже Весна.
Са супружницима Бојчић, од којих чика Сима не може ни да говори, одмах је успоставила добар контакт. У његовој соби је телевизор па му је то једина жива реч коју чује, јер супругу на болесничком кревету у другој соби не може да дозове. Кћерке су им удате у другим местима и са њихових адреса није могла да стигне свакодневна нега која је баки и деки неопходна.
Прво што уради када дође у дом бака Даринке Бојчић и њеног супруга чика Симе јесте да заложи ватру и пристави доручак
– Јако сам се навикла на њих и ништа ми није тешко. Причам им какво је време, шта има у селу, да ли је нешто поскупело, каже уз осмех Весна и додаје да јој пуно значи то што сада има редовно примање. Открива и да јој нису тешко пали ни обука, ни сазнање да ће бити ангажована у дому тешких болесника.
Ивана Нешковић има 25 година и након стечене дипломе васпитача и уписаних специјалистичких студија успела је само да волонтира годину дана у предшколској установи у Новом Саду. Открива да се, за разлику од Весне, помало прибојавала да ли ће моћи да ради као лични пратилац школараца са инвалидитетом.
– Навикла сам да радим са малишанима и предшколцима и стварно сам на почетку имала трему. Међутим, са Немањом сам се јако брзо спријатељила. Иако је пројекат почео крајем школске године, када је он завршавао шести разред, читаво лето смо проводили у шетњи, јер му је због отежаног кретања то највише ускраћено. Његови родитељи раде, па је он углавном боравио у соби или свом дворишту, појашњава Ивана.
Са почетком школске године, њене обавезе су да петнаестак минута пре почетка наставе сачека Немању, којег тата довезе. Потом лагано ходају до школе, причају о претходном дану, а онда иду на наставу. Ивана му помаже приликом окретања страница уџбеника, писања. За време великог одмора оде да му купи ужину у оближњој пекари, јер у школи нема мензе. Када је по распореду час физичког, које Немања не похађа, седе у слободној учионици или са професорима неког предмета мало вежбају лекције. Обоје углас кажу да више воле кад је лепо време, јер тада седе на клупи у лепо уређеном школском дворишту.
Ивана Нешковић, лични пратилац, и ђак Немања Дивјакиња у учионици ОШ „Милица Стојадиновић Српкиња ”у Врднику
Колико су је прихватили не само наставници ОШ „Милица Стојадиновић Српкиња ”у Врднику, већ и Немањини другари, потврђује чињеница да је на заједничкој слици разреда морала да се нађе и насмејана Ивана.
Према речима Силване Лаћарац, директорке Центра за социјални рад из Ирига и координатора за услуге персоналне асистенције и личног пратиоца, пре самог почетка пројекта обављене су све предрадње како би се добро припремили.
– Морали смо најпре да креирамо правилнике. Онда је расписан конкурс на који се јавило 24 потенцијалних кандидата за рад. Са друге стране, како имамо добру базу података, врло брзо смо урадили селекцију породица којима ће ова врста помоћи највише значити. Одабрани кандидати су прошли стручну едукацију коју су обезбедиле партнерске организације: Центар за самостални живот особа са инвалидитетом Србије и Центар за јачање потенцијала деце и младих „Плеј“, описује она фазе од децембра 2015. па до јуна 2016. године, када је био први дан пружања услуга.
Уједно напомиње да је осим постављених циљева, који се пре свега односе на унапређење социјалне инклузије, овим пројектом побољшан и квалитет живота како деце, тако и одраслих са инвалидитетом.
– Нимало се не сме занемарити помоћ њиховим породицама. Уједно смо унапредили и квалитет нас самих усвајањем знања о новим социјалним услугама, каже директорка Лаћарац.
Примера ради, ангажовањем личног пратиоца родитељи тринаестогодишњег Немање добили су додатни импулс да га воде код ортопеда, како би добио адекватну обућу. Једна од кћерки бака Даре сада не мора да напушта своје домаћинство у другом селу да би неговала родитеље и, као што је сама изјавила, лакше заспи јер зна да јој неко свакодневно обилази мајку и оца.
Пројекат је део програма „Европска подршка инклузивном друштву” који ЕУ финансира са 5.4 милиона евра, а који спроводи Делегација Европске уније у Републици Србији у сарадњи са Министарством за рад, запошљавање, борачка и социјална питања у 36 општина широм Србије.
ЕУ је за пројекат који се спроводи у Иригу издвојила 183.000 евра, док је Општина Ириг суфинансијер са 23.000 евра. Предвиђено је да траје до августа 2017, а да потом нове социјалне услуге буду буџетски финансиране од стране локалне самоуправе.
pdf [3 MB]
Оставите коментар