Влада Републике Србије
Пише: Тања Јовановић (Блог о социјалном укључивању)
Верујем у то, да уколико две особе које су блиске, по први пут проведу неколико дана заједно, без престанка – или постају још блискије, или се удаље једна од друге. На једном таквом путовању, истовремено сам једну пријатељицу изгубила, а другу добила. За тако кратко време успемо да покажемо, али и да приметимо код других, оно што до тада нисмо – било то добро или лоше.
У четвртом разреду сам са школом ишла на рекреативну наставу. Сећам се да ми се допадао један дечак, али се њему свиђала моја најбоља другарица. Причала сам са њом о томе и она ми је предложила:”Хајде да видимо, можда ти се свиди неки други?” Одговорила сам јој да знам да ми се неће свидети нико други и да ми се свиђа баш тај дечак јер има тамнију пут као и ја. Рекла сам јој да то значи да је можда и он Ром. Иако смо биле деца, мислим да ме је разумела, јер је на то рекла: „Аха, добро, да знам за иначе.“
Моја прича се наставља десетак година касније са другом најбољом другарицом, у коју сам имала пуно поверења, која је такође знала све моје несигурности и која ме је увек подржавала и охрабривала. Када год сам сумњала у себе, говорила ми је да не бринем, да ја то умишљам и да је све то у мојој глави. Памтим дан када се то променило.
Факултет је организовао семинар на који смо заједно отишле. Током ручка, она ме је неочекивано питала да ли бих била са неким дечком друге националности? Била сам збуњена њеним питањем. Нисам разумела зашто ме одједном баш то пита. Било ми је непријатно и одговорила сам јој да не знам. Желела сам да се разговор о томе што пре заврши. Међутим, она је наставила да говори: “Ја не бих могла. А и ти, немој да се завараваш. Мораш са тиме да се суочиш. Па не каже се без разлога БИРАЈ ЦВЕЋЕ ИЗ СВОЈЕ БАШТЕ. И да знаш да сви људи тако размишљају, а не само ја.”
Ћутале смо док нисмо стигле у собу, у којој је била наша заједничка другарица. Приметила је да нешто није у реду и питала нас је шта се десило. Ја нисам желела да се и даље о томе прича и препричава. Моја најбоља другарица јој је све испричала и излазећи из собе кроз смех рекла: “Па нећу ваљда да ми дете у школи зову мало Циганче!“ Оно чега се добро сећам је да сам у том тренутку у глави имала сестру и њеног мужа, брата и његову девојку…видела сам њихову децу како једног дана крећу у школу и уплашила се да ће их неко баш тако називати.
(…)
Текст “Бирај цвеће из своје баште!” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар