Влада Републике Србије
Валерија Спасојевић (24) прву интернет презентацију направила у шестом разреду основне школе
Београђанка Валерија Спасојевић је као мала пуно читала о Тесли, обожавала је роботику у Средњој политехничкој школи, Машински факултет је напустила после првог семестра, а са троје колега је у 20. години основала фирму иза које је, после три године рада, остало стотинак сајтова и један робот.
У биографији Валерије Спасојевић (24), Београђанке која ће ускоро постати становница Берлина, између бројних пословних успеха уписано је да је три године имала фирму „ХЛТ студио”. Када ју је оснивала у лето 2014. године, пратили су је зачуђени погледи шалтерских радника у Агенцији за привредне регистре и Пореској управи – како неко тако млад региструје фирму, и то из ај-ти сектора.
Светлоока Валерија је у том тренутку имала двадесет година, уштеђевину од 400 евра, подршку родитеља и троје другара који су ускоро постали „радници“. Назив је осмислила још као 16-годишња девојчица, а први сајт је израдила у шестом разреду основне школе.
– Имала сам неколико дивних књига о Николи Тесли и јако сам волела да их читам. Такође, увек сам нешто склапала, лемила, пуно сам се играла на компјутеру, занимало ме је да програмирам.
Иако одличан ђак, на чуђење родитеља, одлучује да упише смер роботике у Средњој политехничкој школи. Захваљујући ангажованим професорима и обиљу прилика за практичан рад, ти дани су јој остали у најлепшем сећању. Почела су да стижу прва признања, попут награде Младих истраживача Србије и Хрватске.
У свет предузетништва, како каже, ушла је спонтано.
– Увек су ме занимале различите области. Чак су ми родитељи и наставници говорили да сам добра у многим стварима и да би требало да се фокусирам на једну, две. Али мени то није било довољно. Баш као што не могу да радим оно што не волим.
Зато је одлучила да после првог семестра и четири положена испита напусти Машински факултет. Осетила је да тамо не може да ради и научи оно што је занима.
Иако је желела да оде у Аустралију, Валерија ће од јесени бити становница Берлина, где ће радити у једној великој светској компанији
Те дане „доколице“ испуњавала је правећи, како каже, „сајтиће” и лепећи етикете преко омладинске задруге. Онда су је позвали да буде асистент систем администратора у Београдској отвореној школи (БОШ). Прва редовна примања утицала су да стекне осећај задовољства и самосталности. У исто време добија позив да предаје деци о роботици, веб дизајну… Одлучује се за степеницу више, па аплицира на неке адресе и почиње да ради у једној швајцарској компјутерској компанији, у Београду. Ту међутим остаје годину дана и од уштеђевине која није била више од просечне плате у Србији, у изнајмљеном стану, са троје другара отвара своју фирму.
Како су те 2014. године Србију задесиле велике поплаве, иако је од саветодавца у Националној служби запошљавања имала обећање да ће добити помоћ, ни она, а ни други млади предузетници нису помогнути, јер су средства преусмерена угроженом становништву.
– Није ми било тешко, али сада када се сетим да сам радила по 13-14 сати, да смо остајали преко ноћи да завршимо неки сајт, просто не могу да верујем, сумира данас Валерија прва предузетничка искуства. У првој години израдили су 40 сајтова, а током постојања фирме – до јуна 2017. – скоро 100.
Каже да има срећу да њен социијални живот није трпео. Открива да је мало специфична: не воли да излази увече. Другаре и другарице, међутим, није избегавала, нити они њу.
– Често су долазили у фирму. Само би се појавили и рекли: ви радите, ми ћемо да седимо. То ми је пуно значило!
На неке специфичности српског тржишта није могла да остане имуна. Истовремено, жеља да се усавршава био је мотив да док ради у сопственој фирми и као програмер и као комерцијалиста и као дизајнер, паралелно трага за послом у иностранству. Нажалост, и поред две готово завршене приче у Аустралији, није успела да оде на овај континент. Сасвим случајно аплицира за компанију у Немачкој и од овог лета радиће за њих од куће, а од септембра се сели у Берлин.
– Моје легитимно право је да тражим место где ћу се осећати професионално добро. Мислим да још нисам спремна за Америку, мада не значи да нећу отићи једнога дана и тамо.
Од прошле године Валерија онлајн студира компјутерске науке на једном америчком колеџу.
Иако још није напунила 25 година, може да сумира досадашњу каријеру:
– Постигла сам много више него што сам очекивала и сањала.
Каже да није била сентиментална када је гасила фирму, мада је опет наишла на зачуђене погледе административних радника.
Сан јој је да једног дана отвори сопствени истраживачко-дизајнерски студио где ће се бавити практичном израдом савремених роботских уређаја
На конкурсу Exit фондације и компаније НИС за Младе хероје 2016, Валерија је овог пролећа проглашена првонаграђеном у категорији предузетништва.
Питамо је и где себе види за десетак година? Одговара да не зна, али да би волела да има студио у коме би се практично бавила роботиком:
– Обожавам да склапам делове, лемим жице, постављам да нешто ради.
Њено дело је и робот-маскота акције „Битка за знање ” Фонда Б92 и Министарстава просвете, науке и технолошког развоја. Пре две године, Валеријин изум који је осмислила са колегом нашао се у групи 10 награђених од стране NASA на интернационалном такмичењу за израду сензора за одела астронаута – отуда је лако претпоставити да ли ће јој се жеља испунити.
pdf [3 MB]
Оставите коментар