Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Сара Ђурђевић (Блог о социјалном укључивању)

Држим се за ограду терасе на једанаестом спрату, оивичену мојим паничним страхом од висине. При самој помисли на скок падобраном заврти ми се у глави. Ипак га с нестрпљењем ишчекујем. Хеј, па ја ћу скакати из авиона. Али заиста ћу да скочим!

Будући да без потешкоћа обављам свакодневне активности, нисам размишљала о томе да моје оштећење слуха може представљати проблем при планирању скока. Пар пута ми је онако успут прошло кроз главу да бих могла да питам смем ли скакати са слушним апаратима. При томе се насмејем на замисао да ми један апарат заврши у Суботици, други у Новом Пазару, а ја у околини Ртња. Онесвестићу се. Сигурно ћу да се онесвестим од страха и узбуђења.

Соко зове орла!

Тек након обуке и завршних припрема пред улазак у авион сетим се да поменем своје оштећење слуха. Инструктори ову информацију прихватају одлично, да не кажем помало немарно. Цица, главна и одговорна за нас падобранце, приказује се као енергична и жустра у хитним интервенцијама. Проверавамо да ли чујем токи воки са и без слушних апарата, што подстиче активирање бриге у стомаку.

Из неког разлога, леви апарат је то јутро почео да пишти, што значи да сам осуђена на целодневну журку ванземаљаца у уху, која можда потраје и дуже – у зависности од тога да ли ћу ићи до комуналне полиције (хоћу рећи у сервис) или ћу их пустити да се уморе и легну да спавају (тј. да пиштање престане само од себе, што најчешће радим).

Зујање слушног апарата може да онемогући пропуштање других звукова из околине, због чега је велика вероватноћа да нећу чути инструкције преко радија, а јасно је да скидање кациге и намештање „сигнала“ у току летења не долази у обзир. Са друге стране, не смем да се усудим да кренем без слушних апарата, јер нисам сигурна да ли ћу добро чути на висини већој од хиљаду метара, уз струјање ваздуха и снажан ветар. Ипак немам искуства скакања падобраном, не знам шта ми је чинити…

Орао не чује!

Седимо у авиону. Један апарат сам понела са собом, а други вратила у кутијицу. Није ме страх. И то ме плаши. Размишљам о томе како не постоји сигурније место на ком бих могла бити у овом тренутку. Разгледам куће, које постају беле тачкице и припремам себе на тренутак када ћу да се суочим са висином, извором својих највећих узнемирења.

Не сећам се скока. Знам само да се нисам уплашила. Да сам то урадила као што обављам најједноставније радње, што ме је изненадило и помало разочарало.

Тишина.

Још пре инструкције повлачим ручице два пута, не бих ли се уверила да нисам одбацила падобран. Токи воки проговара. Хоћу рећи кашље.

Зашто токи воки звучи као радио станица која између два огромна планинска масива губи сигнал? Пребледела сам. Убрзо чујем добро познат Цицин глас, а апарат наставља да врши своју функцију.

Моменат чисте среће.

Клатим ногама као да седим на ивици терасе. Да се уверим да је стварно. Смејем се и говорим наглас: „Саро, па ти летиш!“

Орао пао!

Приближавам се земљи. Према инструкцијама са обуке, при слетању би након одређеног сигнала требало да исправим ноге и повучем опруге којима контролишем кретање. Цица ми говори да скупим ноге, што и учиним, спремајући се за наредни корак. У следећем тренутку налазим се на поду и падобран пада преко мене. Зар је требало овако да буде?

Инструктор ме пита јесам ли добро, трчећим кораком ми прилазећи. У реду сам, говорим, схватајући да дефинитивно није требало овако да слетим. Осећам бол у десном зглобу. Кроз главу ми пролази полагање испита у гипсу. Цица ми објашњава да се толико драла кроз ливаду да сам и без помагала могла чути да ми је рекла да кочим. Ја је ипак нисам чула и то се није десило због слушних апарата…

Касније ми је друг (са којим са кренула у ову авантуру) кроз смех испричао да сам добила знак за кочење када сам већ била на земљи. Из његове перспективе сам изгледала као лоптица скочица у току вишеструког одбијања од земљу. Заиста је било смешно.

Шта се дешава када преживиш свој први самостални скок?

Не знам за друге људе, али ја ћу опет да скачем. Али тек кад ми се нога у потпуности опорави. То сам говорила себи првих пар дана од скока. Данас се не бих сложила са тим. Заправо, не бих опет скакала. Бар не сама.

Ногу нисам сломила, али је била отечена две недеље и бар месец дана нисам могла пристојно да ходам. Треба ли да додам да је то најбоље што је у оваквој ситуацији могло да ми се деси?

Шта бих урадила другачије?

Лагала бих када бих рекла да дуго нисам преиспитивала своју несмотрену одлуку. Што због могућих последица, то због страха од поновног самосталног скока који сам добила. Није ми жао што сам то урадила, али сада верујем да би паметнија одлука подразумевала:

Информисање преко интернета

Интернет је ковчег са благом, ако говоримо о количини информација које можемо пронаћи, зато не постоји лакша ствар од претраживања да ли је неко већ писао о скоку из авиона, како он изгледа, на шта треба обратити пажњу и, најважније, да ли је неко писао о скоку особа са хендикепом. Зато би прва ставка била пронаћи одговор на питање: „Да ли је паметније скакати са слушним апаратима или без њих?“

Пре пар минута сам направила мини тест и укуцала неколико кључних речи на енглеском језику, након чега ми је на интернет претраживачу искочио приличан број текстова о скоку особа са хендикепом, на који начин се он изводи, да ли је могуће скакати уколико неко има проблема са слухом… Исто то сам урадила и на српском језику, али нисам пронашла ништа везано за слух (можда ће неко упорнији имати више среће). Онда сам укуцала „скок из авиона особа са хендикепом“, након чега је било више избора – па кога занима, нека чита.

Остварити контакт са падобранским друштвима

Можда најважнији корак у процесу информисања јесте контакт падобранских друштава из целе земље (почев од места где желимо да скачемо) са питањем да ли имају искуства у раду са особама са оштећењем слуха и изабрати оно друштво које јесте имало искуства и које има добар приступ у раду. Како то проверити? Ту опет интернет ступа на снагу.

А шта ако није било таквих искустава? Онда је најбоља опција:

Тандем скок са инструктором

Чак и уколико су одговори на сва претходна питања афирмативни, није лоше при првом скоку укључити инструктора, јер главни циљ јесте искуствено проценити безбедност, понашање слушног апарата – колико се чује са њим, да ли му ветар смета и све друго што сте се питали или се нисте питали. Али ово исто важи за било који други хендикеп. Јер скок је велика ствар и укључује акумулисање огромне храбрости која ти је потребна и неопходна, посебно ако мораш да водиш рачуна о свом другу Хендикепу.

Подела задужења и одговорности

Наглашавам да се у Србији особе са хендикепом у највећем броју случајева налазе на маргини – у сваком могућем смислу. Ако мислиш да то није тако, само покушај да се сетиш неке особе са хендикепом коју знаш, а која је скакала из авиона (не рачунајући мене). Да ли је то две особе? Једна? Ниједна? У сваком случају, довољно је да се вратиш на податак да интернет претраживач на српском језику приказује веома мали број текстова о овој теми…

Ако изузмемо шалу (или ипак реалност) да особама које имају тешкоће са кретањем, видом итд… екстремни спорт представља сам излазак на улицу, коришћење ГСП-а и других јавних услуга, онда се логичним следом поставља питање колико су (прави) екстремни спортови доступни особама са хендикепом? И на који начин можемо да побољшамо ситуацију?

(…)

Текст „Водич за особе са оштећењем слуха: Како (не) треба скакати из авиона падобраном” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.