Влада Републике Србије
Пише: Сњежана Јолић (Блог о социјалном укључивању)
Сваког септембра подсетим се дана када сам била школарац. Сваки почетак школске године доносио је радост и тугу. Радост јер сам након летње паузе поново била у друштву својих другара, а тугу, јер је то значило одлазак од породице са којом сам се виђала поново тек о празницима или за понеки викенд. Ипак, другари у интернату су били једна нова породица и сви смо се чврсто држали једни за друге, као да ћемо потонути ако нисмо заједно. Није то било ни чудо, јер смо сви делили исту корицу хлеба и исту судбину далеко од својих родитеља. Завршетак школовања, бар основне школе, обележио је рат. Као деца са простора целе бивше Југославије, отишли смо на разне стране света, свако за својом судбином тражечи неко ново место под сунцем. Погубили смо и контакте. Често сам се питала где је овај или онај.
Друштвене мреже су донеле неки нови вид повезивања људи, па сам тако путем њих пронашла и пуно другара из основне школе. Сваки нови проналазак старих пријатеља ми је доносио нову радост, али понекад и тугу. Туговали смо за прошлошћу, али на жалост, са неким и због садашњице. Највише ме је погодила судбина две другарице, које су, тражећи двоју срећу, ушле у несрећне бракове. Знам да није лако у малом месту бити девојка са хендикепом. Обележена на многе начине. Наравно, у таквим местима обично мора ићи све неким својим устаљеним редом, а једна ствар у том реду је и удаја. Вредиш онолико колико те комшилук оцени, какав те момак запроси и колико имаш деце. Ако ниси удата, једноставно немаш вредност. Ако немаш деце, немаш вредност. Ако имаш хендикеп, твоја шанса за удају се смањује, као и број просаца. Обично онда бива: дај шта даш, па те тако нешто убеди околона, обичаји, а нешто убедиш и сам себе како је просац који се нашао баш добар момак кад те хоће.
Тако су ове две моје другарице – од којих је једна као девојчица била лепа као слика и око које су се дечаци, у доба кад хормони почињу да раде своје, облетали као пчеле око цвета, а друга симпатична али поприлично затворена – нашле и своје мужеве. Она лепа се удала за пијаницу који је малтретира, туче и са којим је родила четворо деце. Лепа деца, баш као њихова мама некада, али која је сад само сенка оне лепе девојчице. Покушала сам у њеном погледу пронаћи нешто познато, ону искру враголице која храбро корача у живот. На жалост, нисам је нашла. Ма нисам ни њу препознала. Да ми није рекла ко је, вероватно се никад сама не бих сетила.
Другу, ону повучену, каже, муж не туче, али је тврдоглав, жели да је све по његовом. Видим и у њеном оку тугу и гледам њене две девојчице, још лепше него некада њихова мама. Ипак, оно што ме радује је то што она још увек жели да се бори. Није се предала. Можда је чак и већа лавица него кад смо спавале кревет до кревета.
Знам да су многе особе са хендикепом малтретиране и унутар својих примарних породица. Отац, брат, чак и мајка, свесно или несвесно, намећу своју вољу и не допуштају свом детету, сестри, брату, да искористи све своје таленте, знање и умеће. Скривају их по собама и подрумима, туку, изгладњују и муче. Мрзе и себе и њих, и терет који им ситуација намеће. Знам чак и родитеље који живе на рачун хендикепа свог детета. Моле и кукају на све стране, варају и краду. Знам да ће многима све ово звучати немогуће, али само зато што се о нечему не прича – не значи да не постоји.
(…)
Текст “Вредиш” Сњежане Јолић у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар