Влада Републике Србије
Пише: Тања Јакоби, извршни директор Центра за истраживање јавних политика (Блог о социјалном укључивању)
У новембру прошле године, Центар за истраживање јавних политика и Форум Рома Србије упутили су се у потрагу за одговорима на питање има ли нових, још неистражених могућности за запошљавање повратника по основу Споразума о реадмисији ромског порекла?
Током спровођења пројекта забележили смо шеснаест људских прича повратника и њихових породица које су у Србију приспеле после једногодишње а често и вишедеценијске одсутности из земље, разговарали смо са представницима институција и невладиног сектора на терену, у Новом Саду и Суботици, и великим бројем представника националних институција и организација укључујући и мешовите привредне коморе и стране инвеститоре који послују у Србији.
Од наших 16 испитаника 9 није ишло у школу, има незавршену основну или завршену основну школу, док је један испитаник навео да има 10 разреда основне школе. Иако по школској спреми спадају у категорију тешко запошљивих, неки од њих имају вештине које би им, чини се, могле отворити врата на неком регуларном послу: један је цвећар, други лимар, трећи свира, четврти је радио на простим грађевинским пословима, а још двојица имају дозволу за управљање багером или поседују возачку дозволу. Шест испитаника има средње стручно образовање (грађевинска, машинска школа, дрвопрерађивачка, саобраћајна, угоститељска и трговачка школа) а један вишу школу (администрација и банкарство), од којих су њих четворица стекли дипломе у земљама ЕУ. Шест од 10 испитаника (било са основном или средњом школом) је радило у иностранству, било у оквиру мера социјалног оснаживања или у редовном радном односу. У Србији је само један од свих њих успео да заснује радни однос, још један ради као музичар, а њих десет прима социјалну помоћ, дечји додатак или га помажу родитељи, а остали раде на црно или на повременим неформалним пословима.
Шта нам говоре ови резултати? Да ли је овако ниска запошљивост резултат насумичног узорка или нам говори нешто више?
Од 2009., када је усвојена Стратегија реинтеграције повратника по основу Споразума о реадмисији до данас, као држава једнако неуспешно нагађамо о томе колико повратника сваке године дође или оде из Србије, немамо ниједан солидан квантитативни податак о томе колико повратника има на евиденцији Националне службе запошљавања (НЗС) и којим вештинама и знањима они располажу. На основу изјава повратника и самих представника НЗС знамо да повратници не користе постојеће афирмативне мере, али не знамо да ли би их користили под неким другим условима или, ако им не одговарају, које би мере сматрали корисним. Ако се запитамо шта би било могуће учинити да унапредимо образовни процес и тако утичемо на веће шансе за запошљавање деце повратника, и ту ћемо се суочити са низом непознаница: из којих школа долазе деца повратника? По којим програмима су тамо учила? Колико њих успе да се укључи у образовни систем и заврши основну школу? У које су средње школе ишла ова деца и има ли у Србији комплементарних школа у којима би могла да настане школовање (на пример да из дуалног образовања у Немачкој похађају релативно слично градиво у Србији)? Које стране језике и колико добро говоре ова деца и њихови родитељи? Не знамо, иако смо у већ поменутој Стратегији познавање страних језика нотирали као једну од њихових предности приликом запошљавања.
Поврх тога, према нашем сазнању нема ниједне озбиљније анализе која би се бавила успешношћу различитих модалитета оснаживања Рома повратника за укључивање на тржиште рада, било да су у питању мере НЗС или тренинзи које финансирају различити донатори.
У овом готово потпуном квантитативном мраку, истраживања, укључујући и ово наше, ипак шаљу један, чини се, јединствен сигнал. Иако су знатно више оријентисани на запошљавање него на добијање социјалне помоћи и спремни на различите облике подршке у запошљавању и посебно самозапошљавању, Роми повратници често остају незапослени и приморани да се окрену сивој економији. Иако препознају образовање као најбољи начин за излазак из круга сиромаштва и повећање шанси за запошљавање, и теже да своју децу укључе у образовни систем, дешава се да њихова деца у недостатку психолошке подршке и адекватног фонда додатне наставе „испадају“ из вршњачког воза и не стижу до дипломе која би (можда) водила до посла.
Како пронаћи „линк“ који би омогућио да потенцијали Рома повратника створени током боравка у ЕУ, буду ефикасније искоришћени у Србији?
Једна од идеја коју смо тестирали била је да ли би повратници могли да нађу радна места у страним компанијама које послују на српском тржишту, а долазе из земаља ЕУ у којима је највећи број наших азиланата.
Један од охрабрујућих момената је то што стране компаније и у Србији примењују правило да састав запослених буде огледало средине у којој компанија ради. Неке од њих нису склоне да до овог резултата дођу тако што би давале посебну предност у запошљавању маргиналних група, јер сматрају да сви кандидати морају имати исти третман. Друге компаније пак као део свог друштвеног ангажмана виде (и) промовисање запошљавања Рома или миграната, али и оне имају дилеме у вези са тим како у недостатку информација о повратницима и њиховим вештинама, то и практично спровести. Други охрабрујући моменат је да све више страних компанија предност даје тестирању и показаним способностима, а не дипломама. За Роме повратнике који имају проблема са нострификацијом диплома, или са препознавањем занимања која нису у нашој номенклатури, то је важна ствар. Захваљујући томе, на пример, НЗС у Новом Саду повратнике, без обзира на школску спрему, а добро познају стране језике, рутински шаље у кол центре којих је све више у Србији. Неки страни послодавци вреднују познавање страног језика, не зато што би раднику оно било неопходно при обављању посла, већ због тога што сигнализира да овакав запослени има важну особину – отвореност за стицање нових знања. То је бар био утисак једног од наших интервјуисаних, који је нашао радно место у америчкој компанији стационираној у Новом Саду.
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар