Да ли се чујемо? Како један хор мења идеју заједништва : Инклузија

„Стварно је много добар осећај када погледате пуну собу људи који дају све од себе да отпевају ту песму како треба.” Овако Бошко, корисник Свратишта за децу у Београду, средњошколац, музички уметник и члан хора „Распевано Свратиште“, почиње своју причу о хору који од 2016. године мења музичку понуду наше престонице, али и начин на који мислимо о заједништву.

Оно што је 2013. године почело као лична волонтерска активност у Свратишту за децу, када је са гитаром и пар композиција Маја Ћурчић, суоснивачица Удружења „Арт апарат“, дошла у Свратиште са циљем да понуди дружење и музички рад са децом и младима, корисницима услуга Удружења грађана „Центра за интеграцију младих“ у Београду, данас је прерасло у регионалну музичку едукативну платформу „Сви углас!”, која превазилази ограничења и границе језика, рода, националности, вероисповести и старосне доби.

Маја, композиторка и уметничка педагошкиња, заједно са Сањом Игуман, основала је организацију која користи музику као основу едукативног рада са најосетљивим групама у друштву. Према њеним речима, музика је само један алат за истински рад на развоју животних вештина и нових обогаћујућих искустава учесника/ца хора. Рачунање времена, основе граматике српског језика кроз компоновање песме „Ала и седам падежа”, само су неке од тема које се у процесу обрађују. Према речима Даце Јовић, чланице хора, активисткиње и психолошкиње, пробе су најважнији део процеса, јер их обележава атмосфера солидарности, размене и суштинског прихватања, као и једна свеопшта радост. Све ово, како она наводи, овај хор чини једним незаменљивим искуством. Као један од разлога за своје прикључивање наводи истинску инклузивност, која се у овом хору види на самом почетку, будући да аудиција не постоји.

Удружење „Арт Апарат“ данас организује и уређује хорски ангажман и музичку продукцију са заједницама старијих грађана, младих са проблемима у понашању, ромском децом, корисницима услуга Свратишта за децу у Београду, као и женама из руралних подручја. Током трајања ванредног стања у Србији, изазваног кризом насталом услед пандемије изазване корона вирусом, „Арт Апарат“ је организовао акцију „Запевај онлајн”. Снимајући обраду песме „Замисли живот у ритму музике за плес” загребачке групе „Филм“, око педесет учесника/ца истраживало је музички стваралачки чин из сигурности сопствених домова.

Рад са ромском децом од 7 до 17 година, корисницима услуга два Свратишта за децу у Београду, за Мају представља почетак музичке педагогије у циљу социјалног укључивања осетљивих група. Током година развоја процеса и репертоара, истиче да је за њу највећа лекција осмишљавање и уређивање интеракција – унутар самог хора на пробама, затим хора са другим хоровима и хора са ширим друштвеним контекстом. Слушајући Мају како говори о овом искуству и раду, саговорник стиче слику о значају промишљања идеје како хор живи са својом околином радије него да својим радом креира нови, паралелни контекст без веза са средином у којој постоји. Описујући укључивање опште популације у хор током 2019. године, Маја истиче да креирање нових простора, физичких и процесних, за сусрете различитих заједница представља значајну прилику коју би требало још више истицати у свом развојном раду. „Мене је, на пример, изненадило шта одраслим људима значи када им се пружи могућност да певају у хору. Њима је то изгледа пробудило нека осећања као када смо били мали, па те нису примили у хор, а сада су те примили”, објашњава Маја драгоценост креирања могућности интеракција међу људима који се у овом друштву ретко срећу и при тим ретким сусретима не остварују никакав контакт. Даца Јовић у поимању овог свог искуства иде и корак даље и говори како су пробе и наступи прилике за заснивање дијалога који није базиран на сажаљењу, већ на томе да сте истински спознали особу преко пута себе.

Маја и Даца нам о овоме говоре на ивици једног важног и свечаног тренутка за хор. Током година рада, Маја је приметила да деца из оближњег парка посматрају Свратиште за децу као место са којим у најбољем случају немају никакав, а у најгорем случају имају врло негативан однос. Међутим, након година праксе и постојања у заједници и након укључивања популације ван корисника/ца Свратишта за децу, деца која су само посматрала тај далеки призор неког другог живота својих вршњака, на једној од прошлих проба дошла су у простор Свратишта за децу. Саговорница, сасвим очекивано, и сама осећа узбуђење и обећање тог дуго ишчекиваног тренутка. Деца из Свратишта за децу су се гостима придружила и сама вођена знатижељом према овим добро познатим странцима. Уз готово трему у гласу, Маја описује како су деца затим заједно запевала. Одједном, као да су иза њих многе заједничке пробе. Особеност рада ове уметнице и едукаторке и њених сарадника/ца је у одлуци да се једна од наредних проба одржи у оближњем парку како би деца и неповерљиви родитељи могли да се придруже проби. Виготски је говорио да се дете третира увек за главу више него колико има година јер се ту крију развој и раст. Слушајући искуство рада у Распеваном Свратишту, можемо да наслутимо како може да изгледа развојни процес који и заједницу и сам процес третира као дете које захтева негу, веру али и поглед унапред ка месту сусрета који се тек наслућује.

Како је пре оснивања организације радила у школи, у опису своје методологије рада са децом, Маја истиче разлике које нису препреке већ различитости којих је важно бити свестан. Даца Јовић овакав методолошки приступ описује као снажну платформу принципа и вредности која чланове/ице хора не своди на неколицину својих карактеристика већ на то да их људи из шире заједнице виде као особе.

Већина деце чланова Распевано свратиште хора не иде у школу и нема приступ основним условима за живот као што су сви оброци у дану, стална адреса становања, а многа деца су приморана и да раде. Разумевање услова живота и неједнаких прилика са којима се ова деца и млади сусрећу свакодневно, према Мајином мишљењу, први је корак у креативном процесу било које врсте. Уз осмех је посведочила како су у првим ангажовањима, деца изабрала песму YU групе „Црни лептир”. Иако у репертоару фаворизује рок музику, овај избор је изненадио и тако је почела да разуме да већинска популација зна сасвим мало о потребама и култури осетљивих група. „Све време мислим да зато што ја имам добар контакт са децом, мислим да разумем, а заправо не разумем и та свест ми је била кључна у развоју ових едукативних и креативних процеса”, истиче Маја у појашњавању особености развојних процеса који се ослањају на решења која се креирају са заједницом, а не за њу и који су у својој идеји анти-интервенционистички.

Међутим, оно што посебно истиче као успех је окренутост ка ромским композицијама у последњим фазама развоја креативног процеса. Као највећи понос истиче да се дугогодишњи чланови окрећу сопственом музичком изразу – два члана хора, од којих је наш саговорник Бошко један, почела су да компонују сопствену хип хоп музику.

Од неколицине деце 2013. године до преко 80 чланова/ица хора на новогодишњем концерту 2020. године пред више од 400 људи, на сцени „Раша Плаовић” у Народном позоришту, хор Распевано свратиште се константно развија са својим учесницима. Прошла година је довела до укључивања чланова/ица који нису део Свратишта за децу и ужег круга сарадника/ца, и ту промену Маја наводи као кључну. За убудуће наводи да ће управо на тој методи почивати креативни процес рада у свим хоровима платформе „Сви Углас!”. У Распеваном Свратишту, Маја је са сарадницима у свом истраживачком раду посвећеном репертоару, сазнала да је репертоар ромске дечије музике слабо документован. Такође, деца учесници хора говоре различитим ромским дијалектима тако да је комуникација у самом хору у том смислу изазов, али и прилика за учење за себе. У следећој фази, планиране су радне сесије учесника/ца хора које за циљ имају унапређење интеракција које ће изнедрити нова уметничка дела. Једна од планираних активности је рад деце са већинском популацијом учесницима хора на превођењу ромских речи у заједничким композицијама.

У Мајиној причи хор препознајемо као простор, а не место или активност. Простор у којем можемо срести људе које иначе не срећемо или не умемо да видимо и простор у којем тако можда можемо другачије видети и себе саме. Придруживањем овом хору, постајете учесник не само креативног музичког процеса, већ заснивате везе у којима ћете толико тога новог упознати и стећи. Нову композицију. Новог саговорника/цу. Нов поглед и нову димензију заједништва. Тада можда и препознамо истинитост афричке пословице која гласи: „Ако желиш да будеш бржи, крећи се сам. Уколико желиш да стигнеш далеко, крени заједно са неким.” Иако суштина ове идеје никада није била упитна, свакодневни рад организације као што је „Арт Апарат” и људи као што је Маја Ћурчић, заједно са члановима/цама хора оживљавају ову идеју овде и сада.