Влада Републике Србије
Пише: Надежда Сатарић (Блог о социјалном укључивању)
Имала сам прилику да само у претходна два месеца ове године посетим старије људе у селима 10-ак општина југа и запада Србије. Најнепосредније сам разговарала са више од 200 старијих житеља села, а и посетила неке у њиховим кућама.
Урадила сам то захваљујући Међународном клубу жена који им је посредством Amity-а даривао пакете намирница, хране и хигијене, које су им најпотребније.
То што сам својим очима видела, ушима чула и доживела, тешко се може речима препричати. Чак и за мене, која сам рођена на селу, често у њега одлазим, и мислим да познајем тамошње специфичности живота, ова искуства су драстично другачија и узнемиравајућа. Видела сам једну другу слику Србије, од оне коју свакодневно гледамо у Београду и још неколико наших великих градова.
У свим посећеним селима махом живе старачка домаћинства, у некима их има по 10-ак, па до оних села са до пар стотина житеља. Просечна старост мештана у тим селима је знатно виша од оне на општинском нивоу, где је иначе просечна старост виша од оне на републичком нивоу. На нивоу Србије, просечна старост становништва износи 42,2 године, а у Црној Трави она износи 53,7 година; у Гаџином Хану 52,5; у Сврљигу 50,6; у Рековцу 49,7; у Бабушници 49,5; у Ражњу 48,5…
Лоша је инфраструктура, почев од запуштених путева, продавница које раде једном или два пута недељно по два-три сата или их уопште нема, пошта које су, такође, затворене, као и здравствене станице, амбуланте, школе, домови културе… Запуштена су и необрађена имања, па се њихови житељи све чешће плаше и страхују од дивљих животиња.
Куће у којима старији живе углавном су давно грађене, руиниране, неке чак облепљене блатом, у некима земљани подови, дотрајала столарија, чак понегде и без воде у кући, а често без WC-а. Негде немају људи ни ТВ ни радио апарата, као ни телефон, а о другим техничким уређајима да и не говоримо. Нађе се, ту и тамо, понека стара, израубована веш машина која више не функционише или фрижидер који не ради и служи да се понешто склони у њега као у оставу.
Иако често окружени шумом, тим старијим људима нема ко да помогне да припреме огрев за зиму, па они својом преосталом снагом вуку огранке, јер како кажу „ђеца су давно отишла у потрази за бољим животом, а данас, многа су остала без посла и можда и она једва састављају крај с крајем, бринући о својој ђеци и свакодневици“, па им ретко и долазе.
Старији људи који су остали у селима, данас углавном живе у сиромаштву. Многима је пољопривредна пензија од 10-ак хиљада главни извор редовних примања, а код оних који примају породичну, она је и знатно мања. Ретки су они који имају радничке пензије, а понеки их немају уопште. Многи од житеља живе у страху да не буду на терету својој деци и потомцима који су негде другде, усамљени су, и пате од не малог броја хроничних болести од којих се често и не лече јер лекари не долазе у села.
У новопазарском селу сам упознала старицу која живи у потпуном сиромаштву, а својевремено је била друга жена, доведена код брачног пара да им рађа децу. Они је нису имали, па су довели 15 година млађу „сиротицу“ из другог села, да им децу рађа и ради у кући и надници. Изродила им је шесторо деце, четири кћерке које до самог краја нашег разговора није ни помињала, јер се „оне не рачунају – рађају се за туђу кућу“ и два сина, који данас живе негде у иностранству. Синови данас и не брину о њој, јер је и не доживљавају као мајку, већ је за њих то она жена која је одавно умрла, као и њихов отац. Отада они ретко и долазе. Ипак, „синови“ и њу обиђу за Рамазан и тада је нешто даривају, такав је обичај код њих…
У селу Марина Кутина (Гаџин Хан) старије људе највише брине како да сачувају оно мало летине, што успеју да произведу, од дивљих свиња које им скоро све поједу и униште. Упитавши их да ли су се жалили властима у општини, одговорили су да јесу, као и да су им званичници рекли „оградите имања, па ће вам у том случају бити надокнађена штета“. Као да старији људи имају паре и снагу да ограђују сеоска имања…
Црнотравци муку муче како да из удаљених села (понеких и 30-ак km) у планинама, козјим стазама стигну до лекара у Црну Траву, до болнице која је раније била у Власотинцу удаљеном још 35 km, а данас у Лесковцу до кога треба путовати исто толико. Раздаљине између појединих кућа у селима су толике да их њихови житељи не могу лако препешачити, посебно не зими, а ни дозивање с брда на брдо не помаже, јер се не могу чути. Да су им „комшије“ живе, знају по томе што виде да из њиховог оџака још пуши дим.
(…)
Текст “Две Србије – Активно старење, приступ правима и сиромаштво старијих у селу и у граду” Надежде Сатарић у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар