Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Дражен Зацеро (Блог о социјалном укључивању)

Како је и зашто настао упитник?

На молбу Пријатеља деце Србије саставио сам кратак упитник уз помоћ педагошкиње Татјане Матијаш, како бисмо испитали могућности ученичких парламената у области социјалног укључивања и смањења сиромаштва. Моји мотиви су били радозналост и жеља да видим како деца размишљају на ове сложене теме.

Упитник сам конципирао интуитивно, на начин да 90% питања буде отвореног типа, како бих добио што аутентичније мисли деце. Пошто ми је био првенац, нисам био сигуран у академску и/или истраживачку вредност упитника па сам се проконсултовао са пријатељима социолозима и истраживачима у комерцијалном сектору који су рекли да је упитник врло добар и интересантан јер је конципран као да неко заиста разговара са децом.

Узорак од 38 ученика/ца није велики, али је географски и по социјалној слици веома разноврстан и репрезентативан. Негде око 30% испитаника/ца је са неком карактеристиком по којој бих их сврстао у особе са смањеним могућностима за успех у животу у односу на некога ко долази из развијене градске средине и породице просечног и задовољавајућег животног стандарда – неки су са интелектуалним сметњама, проблемима са понашањем, проблемима са концентрацијом, немогућношћу коришћења чула вида, из најсиромашнијих општина југа и југоистока Србије, ромске националности, синдромским здрваственим проблемима и сл.

Шта сам закључио из одговора деце?

– Уколико се скупи десеторо деце узраста од 14 до 18 година, нема тога што ће неки стручњак/иња предложити, а да неће бити на њиховој листи предлога за социјално укључивање деце са смањеним могућностима. Закључак је изведен из чињенице да је 10 упитника у својим одговорима садржало све познате стратегије социјалног укључивања и смањења сиромаштва, језиком деце.

– Деца веома препознају значај психосоцијалне подршке.

– Деца препознају значај очувања људског достојанства приликом пружања помоћи и подршке кроз акције солидарности које најчешће предлажу. Наглашавају да такве акције треба да се изведу тако да се вршњак/иња не осети лоше или да се не увреди. Ово није случај у 100% узорка, али ако се скупи 10 испитаника/ца, добије се да ће бар 3 упозорити на овај моменат да треба да се пази да се корисник акције солидарности не осети изложено, искључено, повређено, увређено и сл.

– Деца препознају утицај вршњачке групе на то да се особа осети прихваћено. У 90% случајева, деца као начин на који они могу да помогну истичу да могу да се друже са дететом које препознају да има неки проблем/изазов у животу, финансијски или да нема родитеље, да је у инвалидским колицима и сл. Додатни квалитет чини то што истичу да та деца не треба ни по чему да се издвајају или осете другачијим.

– Еуфемизме које користе да би описали вршњаке које перципирају као сиромашне су:

• лоша финансијска ситуација
• нема средстава
• нема довољно средстава
• нестабилног финансијског стања

– На питање да ли сиромаштво утиче на успех у школи нешто преко 50% одговара са не. То је можда индикатор да се проширио број сиромашне деце и да су одговарајући на ово питање имали заправо себе у виду јер су одступили од уобичајеног заокруживања ДА као код осталих питања.

Да не бих све само препричавао и сажимао, ево неких од њихових ставова везаних за вршњаке који су социјално искључени или са смањеним могућностима, изражених као одговор на питање како се у вршњачкој групи помињу та деца и у ком контексту. „Подебљаћу“ неке дивне реченице које на најбољи начин одсликавају социјално укључивање:

• О њима се говори као о деци која имају одређена ограничења, првенствено се говоре ружне ствари о њима, а волео бих да се и њима као и свима пружи шанса за све
• Називали би их педерима, инвалидима…. волела би да се говори с обзиром и културом.
• Нажалост се о њима мање говори, не помиње се њихова патња и увек их називају инвалидима. Али ја бих пре рекао да су они храбри, јер после свега што им се догодило, имају жељу да буду као и остали.
• Трудим се да будем што толератнији, тако да особе које су у тешкој ситуацији…волела бих да други буду толерантнији тј. да не исмевају туђе проблеме.
• Називамо их инвалидима, ретардима. О њима треба да се говори као о свим осталим људима. С поштовањем и на начин на који ни на један начин нећемо претерано истицати њихове недостатке.
• Деца их углавном исмевају и називају погрдним именима, а ја бих волела да се о њима говори као о било ком другом детету.
• Често им се подсмевају и не желе да улазе ни у какве контакте с њима. Волела бих да се говори и понаша као са сваким дететом.
• Описујем их као другарице и другаре и волео бих да се баш тако о њима говори
• Не називам их никаквим погрдним именима и волела бих да се о њима тако не говори

(…)

Текст “Деца о социјалном укључивању” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.