Дигитална укљученост : Инклузија

Пише: Драгана Малиџан Винкић, координаторка за образовање, Тим за социјално укључивање и смањење сиромаштва Владе Републике Србије

Дигитална укљученост представља приступ људи информационо-комуникационим технологијама (ИКТ), као и оснаживање људи да путем ИКТ допринесу дигиталној економији и друштву, сопственом, економском и друштвеном развоју. Дигитална укљученост не представља само поседовање рачунара, паметног телефона или приступ интернету, већ компетенције које су неопходне за равноправно учешће у дигиталном добу (обрада информација, креирање садржаја, безбедност, комуникација, решавање проблема), као и приступ информацијама, електронским јавним услугама, сервисима, апликацијама…

Дигитална укљученост као аспект социјалне укључености обухвата приступачне ИКТ, односно развијање технолошких решења у складу са принципима универзалног дизајна, асистивне технологије, дигиталне вештине. Повећање дигиталне укључености доводи до смањења јаза између људи којима су ИКТ лако доступне и једноставне за коришћење и оних којима то нису.

Парадоксално је да у свету у којем је дигитализација у успону, и у којем ИКТ алатке треба да олакшају живот, истовремено постављају нове изазове пред људе који се иначе налазе у неповољнијем положају у односу на општу популацију.

У Европској стратегији за особе са инвалидитетом (2010–2020) дигитална укљученост у свом најширем облику обухвата превазилажење баријера које се односе на приступачност, партиципацију, једнакост, запошљавање, образовање и социјалну заштиту. Виђена као једна од кључних области у Стратегији, дигитална укљученост не представља само политичку већ и моралну обавезу, стога је Европски парламент и Савет Европске уније на предлог Европске комисије усвојио Директиву о приступачности веб-страница и мобилних апликација органа јавног сектора, како би се одговорило на потребе 80 милиона особа са инвалидитетом у ЕУ и омогућило њихово пуно учешће у дигиталној економији и друштву. Директива поред приступачности наглашава важност друштвене партиципације, развој продуката и сервиса у складу са потребама људи са инвалидитетом, приступ различитим асистивним и другим технологијама (на пример аутоматизоване машине, уређаји за продају карата, интерактивни терминали за самопослуживање на станицама, у банкама…) и развој овог тржишта, како би се осигурао већи степен самосталности и смањила потреба за другим услугама здравстве и социјалне заштите.

Дигитална укљученост у Србији

Према истраживању Републичког завода за статистику, у Републици Србији постоје велики помаци на пољу приступа интернету. Наиме, подаци из 2017. указују на то да скоро 73% домаћинстава у Србији поседује интернет прикључак. Овај проценат бележи пораст у односу на претходни период извештавања када је 2013. године 55,8% домаћинстава поседовало интернет прикључак. Међутим, када се узму у обзир географске области, приметан је дигитални јаз где 78% домаћинстава у градским насељима поседује интернет прикључак, а у руралним 63%. Највећа заступљеност је у Београду и износи 82%.

У оквиру јавних дигиталних сервиса: јавне дигиталне услуге и електронске управе, постоји напредак у погледу прилагођавања медијских садржаја особама са инвалидитетом, као што је на пример титловање, а 2015. је донет Закон о употреби знаковног језика и уложена су средства у отварање преводилачког сервиса за српски знаковни језик, који је доступан за глуве и наглуве особе. Међутим, постоји још простора за унапређење како би ова услуга била доступна на територији целе Србије.

Према подацима из 2015. године, 48% интернет презентација органа државне управе, 69% органа територијалне аутономије и 54% локалних самоуправа, испунило је основне стандарде приступачности особама са инвалидитетом. Закон о електронској управи који је донет 2018. године регулише ову област заједно са Уредбом, али су потребни додатни напори да се спроведу законске обавезе свих органа јавне управе (на националном и локалном нивоу) да поседују свој веб-сајт и уређују га у складу са основним принципима еПриступачности. То значи да се услуга електронске управе пружа на начин који обезбеђује приступ и коришћење информација и докумената особама са инвалидитетом без техничких, аудио-визуелних, семантичких и језичких ограничења. Истраживање Републичког завода за статистику Употреба информационо-комуникационих технологија у Републици Србији, 2018. показује да 37,3% интернет популације користи интернет услуге уместо да остварује личне контакте или да посећује јавне установе или органе администрације, а најчешће ради добијања информација са веб-сајтова јавних институција и за преузимање званичних образаца. Испитаници/ице који нису преузимали обрасце као главни разлог наводе да за тим нису имали потребе, а као други разлог – недостатак вештина.

Када је реч о људском капиталу, односно поседовању дигиталних вештина, подаци из последњег Пописа становништва (2011) показали су низак ниво компјутерске писмености у Републици Србији – 51% лица старости од 15 и више година компјутерски је неписмено, 34,2% лица компјутерски је писмено, док је 14,8% делимично компјутерски писмено. Управо те недостајуће вештине за дигиталну еру могу да повећају постојећи диспаритет. Кључ успеха у овом изазову не налази се у похађањима једнократног курса, већ у системском улагању у развој дигиталних вештина ученика/ца, младих, али и одраслих и старијих лица, као и њиховој посвећености целоживотном учењу у складу са новим изазовима које доноси дигитално доба.

На овај недостатак вештина треба гледати као прилику за улагање у развијање кључних дигиталних вештина грађана и грађанки без обзира на узраст, а када говоримо о представницима и представницама осетљивих група, додатну пажњу треба посветити приступу информацијама и приступачности ИКТ-а како би се повећала њихова друштвена и економска партиципација. Степен дигиталне укључености једног друштва показује спремност једне заједнице да потпуно прихвати дигитално доба.

(Текст је изворно објављен као Уводник 58. Билтена о социјалном укључивању и смањењу сиромаштва.)