Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Бојана Димитријевић (Блог о социјалном укључивању)

„Драги читаоче, ако волиш да трчиш, искрено верујем да ћеш ме разумети. Имам већ нешто више од годину дана, врло сам енергична и спремна да трчим маратон, али моју  жељу нико не чује, па са својим старијим сестрама непрестано чучим на једној полици. Из куће ретко излазимо, јер нас у госте нико и не позива. По једном нас је власница одвела до фотокопирнице, општине и Националне службе за запошљавање. Тамо су нас, додуше, лепо дочекивали. Изразили су нам своје дивљење, нежно нас помазили, али смо одмах морале назад, у своје тесне, мрачне кутије, које красе једну од полица наше власнице. Ми наравно, полицу сматрамо само привременом адресом, нестрпљиво чекајући да се преселимо у неку радну организацију и украсимо зид канцеларије своје власнице. Пресељење нам нажалост, веома споро иде. Ако ме питате зашто сам заузела баш чучећи положај, одговор је сасвим једноставан – да лакше потрчим, чим ме позову на маратон тржишта рада. А сигурна сам да бих им, у самој трци, имала много штошта занимљивог да испричам, а да ми моје причање не би умањило резултат, баш као што ни постојање хендикепа моје власнице није спречило мој долазак на свет. У њему, додуше, још увек таворим, тражећи своје место под сунцем, али ако ме пустите да се мало протркам и испричам вам своју причу, сигурна сам да ћете ме разумети и свесрдно навијати да што пре  (са својим старијим сестрама) стигнем до циља.“

Редови које сте управо прочитали, представљају причу једне дипломе – сведочанства о завршеним докторским студијама, чија власница тренутно тражи запослење. Приче можда не би ни било да сама власница није особа са хендикепом, која је (каква коинциденција) за своју докторску дисертацију обрадила тему „Препреке у запошљавању особа са телесним инвалидитетом у Србији“, па како често и сама каже, свакодневно суочавање  са препрекама о којима је писала у својој дисертацији најбољи су доказ да „свако страда од своје руке“.

Али, да се ипак вратимо дипломиној причи.

Као најмлађа од три сестре, ова диплома се у нашем друштву  високо вреднује, јер је настала као продукт највишег степена образовања.

„Мада сам на свет дошла сасвим непланирано, осећам се као нешто највредније што моја власница (до сада) поседује“, каже ова диплома,  додајући поносно: „Ја сам баш манекенски тип дипломе – ногице су дугачке 9,5 (од могућих 10), мада се и моје старије сестре убрајају у високе даме нашег рода (8,48 и 9,25). С поносом могу рећи да све три, одувек сасвим сигурне у себе, стабилно стојимо на својим ногама. Оне никада нису биле од стакла. Напротив, увек су тежиле да у свом саставу имају што чвршћи материјал. Али наше, дуге, јаке и лепе ноге, нису баш најсигурнија гаранција за победу у трци на тржишту рада. Зашто је тако, не могу вам сасвим поуздано одговорити – има бројних ометајућих фактора (на које се жале многе припаднице нашег рода), али ми се непрестано чини да се око мојих ногу створило неко невидљиво камење, које ми упорно не да да потрчим. Ко га је ту поставио, незахвално је говорити. А уосталом, шта и имам од тога да било коме изрекнем осуду? Ја само желим у своју трку. Досадило ми је да будем ‘креветац’ кућној прашини. У друштву старијих сестара, постаје ми монотоно. А како и не би? Имамо потпуно заједничко порекло, па су нам, осим година рођења и дужине ногу, сви други подаци у биографијама апсолутно идентични. Имамо исте познанике, рођене смо у истој кући! И наравно, све три нестрпљиво ишчекујемо полазак на маратон!  А та трка никако да почне! И то изгледа само за нас! Власницу неки и опомињу да наше пријаве за маратон (можда) треба да шаље и чешће, како би наша имена ‘добро ушла у уши и памћење’ организационог одбора самог маратона и олимпијског комитета, али њој је (мало и) непријатно да им досађује, у чему има нашу потпуну подршку – како да нас за исту трку пријављује по 100 пута? Помислиће комитет да смо потпуно заборавне, па да ћемо тако и у самој трци заборавити где је старт, а где је циљ. Уосталом, признајте и сами, зар бисте ви у трку позвали неке толико заборавне учеснице које су вам послале по 50 пријава за исту ствар? Наравно да не бисте, јер, како рекоше стари Римљани, Sapienti sat – Паметном (једном) доста. И ми, као и наша власница, дубоко верујемо да се организатори маратона препознају у поменутој староримској изреци. Али, ако смо у заблуди, искрено се извињавамо и у  своје и њено име. Грешке се свима дешавају.“

„Сад ми тек нешто пада на памет“, додаде одједном диплома. „Можда је и моја висина проблем, можда се неко боји да бих, због својих дугих ногу, током трке могла ударити у неку висећу рекламу? Ако је то у питању, поручите им да не брину – умем ја и да се савијем како бих се провукла где и  када је то потребно. Наравно, не можете од мене очекивати ни да се крећем искључиво пузећи – овако високе и лепе даме (као што смо моје сестре и ја), због свог достојанства не смеју да  се сагињу сувише ниско. Напротив, ми морамо остати  увек чврсто на својим ногама, јер позив за учешће у трци може стићи сваког часа.“

(…)

Текст “Дипломе и титула чекају позив за трку – искуства тражења посла особе са хендикепом” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.

Аутор илустрације: Rupa Panda