Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Изводе духовне, етно, поп и рок песме (Фото: Александар Стојковић)

Хор „Звуци у Јабуци” чине 20 станара Дома „Срце” – особе са интелектуалним потешкоћама, и 20 мештана села Јабука. За пет година и седам месеци под вођством васпитача Олгице Илић Митевски и Ивана Караклића остварили су више десетина наступа. Ове године очекује их прво међународно искуство: у новембру наступају у Немачкој.

Дуготрајан и срдачан аплауз, попут оног каквим је публика наградила етно групу „Врело” и госта из БиХ Дамира Имамовића, извођача севдалинки, није изненадио чланове јединственог инклузивног хора „Срце у Јабуци“ када су наступили у Панчеву на 14. Фестивалу светске музике „Етно ком“. У овом граду редовни су извођачи на различитим културним манифестацијама, баш као и у селу Јабуци, у коме су пре пет година и седам месеци – како прецизно и не без поноса кажу Иван Караклић, васпитач-социолог, и колегиница Олгица Илић Митевски, васпитач-дефектолог – почели да реализују до тада тешко замисливу идеју.

Окупили су станаре Дома, особе са интелектуалним потешкоћама, и чланове локалног удружења Македонаца „Илинден” и почели да… певају.

Под диригентском палицом васпитача Олгице Илић Митевски (Фото: Александар Стојковић)

– Знамо да је музика универзални језик, а био нам је потребан и неки садржај којим бисмо употпунили дане славља, попут онога када обележавамо славу Дома, дан месне заједнице, датуме из македонске културе, јер је већинско становништво насељено из ове земље након Другог светског рата. Такође, и у неким тужним тренуцима: на пример, када неко од станара премине, а локални свештеник не може да дође да одржи опело. Све то нас је подстакло да пробамо сами да певамо, пре свега оно што нас весели, али и духовне песме, присећа се почетака госпођа Олгица.

На позицији хоровође нашла се случајно. Како је било предвиђено једним пројектом, годину и по дана су радили са професионалним диригентом, а по завршетку пројекта остали су без средства да плаћају професионалца.

– Колега Иван ме је убедио да ја то могу. Било је мало размишљања јер сам дуги низ година била активна чланица Академског хора „Јован Бандур” из Панчева, али нисам професионални диригент. Међутим, некако је све дошло на своје. Станари ме знају као васпитача, па смо само продужили „дружење“ на пробама, појашњава она.

Аудиција није неопходна, потребна је само љубав према музици и дружењу

Сви у хору су певачи-аматери. Највећи број чланова који су становници села Јабуке јесу пензионери. Станари Дома су особе са вишеструким хендикепом; нико од њих не познаје ноте; многи болују од хроничних болести; поједини међу њима не могу јасно да изговарају све гласове; други не знају када је среда, па сваког дана када на ходнику сретну Олгицу или Ивана питају да ли је „данас проба хора”. Ипак, оног тренутка када се зачују први ритмови перкусија и Олгица руком означи почетак, као да нека нотна магија савлада све чланове хора.

Нема особе која би могла да остане равнодушна на њихово извођење песме „Рум, дум, дум“, евергрин наслова „Док палме њишу гране”, изузетно тешке Друге Мокрањчеве руковети, духовних композиција попут „Тебе појем”.

Како открива васпитач Иван, свака песма најпре се савлада гледањем спота на видео биму у сали. Потом Олгица сама отпева, а са Иваном чланови хора уче текст.

Професионалци би можда замерили на хармонији, уочили да се понекад погреши тоналитет, да чланови хора на бини нису распоређени према висини гласа.

– Стоје тако да су они сами срећни са другом поред себе. Сваком наступу прилазимо на исти начин, било да певамо овде у сали Дома или пред правом публиком. И они осете да певамо из срца, да гласови и тонови нису производ само наших гласова, већ пре свега емоција.

Волим да певам јер музика долази право из срца, речи су једног станара Дома и члана хора

Догађало се да ни најближи сродници станара Дома не знају за скривени таленат. После концерта често заплачу јер нису знали колико њиховом најближем рођаку значи то што пева.

Станарке Јоланда Мадаловић и Виолета Танасковић, примера ради, тешко могу да науче и неки једноставнији текст напамет, али дуетски изводе песму „Густа ми магла паднала” као врхунски професионалци. Крупног Сашу, који ретко комуницира са другим станарима и васпитачима, Олгица је виђала како кроз прозор прати пробе и чула га да певуши. Уочила је да је јако музикалан и тек после неколико месеци он се охрабрио да буде део певачког друштва. Тибор Мишковић једноставно каже да воли да долази на пробе и пева „јер песма долази право из његовог срца”. Минђуша у уху Драгана Драгинића, млађег члана ансамбла, открива да он гаји афинитет према мало „јачем“ звуку. Не пропушта ниједну пробу, вешто удара ритам и, кад год може, отпева песму Бајаге и инструкотра, Рибље чорбе или Ван Гога.

Један од будућих пројеката коме желе да се посвете, како додаје васпитач Иван, јесте да оформе целокупан рок бенд од станара Дома.

– То је онда инклузија у првом смислу те речи. Не нешто што се само помиње у пројектима, мејловима и папирима, већ реалност, баш као што је то дружење и певање наших станара и комшија из села, оцењује васпитач.

Сви с нестрпљењем очекују среду и 18 часова када се одржавају пробе у великој сали Дома

Задовољство што певају са станарима Дома не скривају ни мештанке Јабуке. Мирослава Пушкаш искрено каже да, након два сата проведених са „овом децом“ и Олгицом и Иваном, па још уз песму, као да је била „у бањи“.

– Знате, ми жене на селу стално смо у неким обавезама. Домаћинство, породица, баште, унуци, али средом од шест поподне све мора да чека! Долазимо да се дружимо са, како ми кажемо, „нашом децом“ и нема тог посла који не може да сачека, открива она уз осмех.

Често се пробе продуже, јер после успешно савладане репертоарске песме певају и заиграју за своју душу. Овог новембра очекује их прво гостовање у иностранству. У Немачку одлазе на позив брата једног од станара Дома који је, након што их је чуо како певају, пожелео да у својој другој домовини покаже како звучи јединствени инклузивни хор из Србије.